Sateliti u velikim megakonstelacijama, kao što je SpaceX-ov Starlink, postali su ključni deo savremenih komunikacija i internetske infrastrukture. Međutim, kako se broj satelita u orbiti povećava, tako se i rizik od sudara između njih značajno povećava. Ovi sateliti, koji se nalaze u niskoj Zemljinoj orbiti, često moraju da izvode manevar za izbegavanje sudara, a naučnici upozoravaju na potencijalne posledice koje bi mogle nastati ukoliko do sudara dođe.
Jedan od najznačajnijih problema koji se pojavljuje sa povećanjem broja satelita jeste fenomen poznat kao Keslerov sindrom. Ovaj termin opisuje situaciju u kojoj sudari između satelita stvaraju velike količine krhotina koje ostaju u Zemljinoj orbiti. Ove krhotine, koje se kreću veoma velikim brzinama, mogu izazvati dodatne sudare, što dovodi do lančane reakcije koja može učiniti određene delove orbite neupotrebljivim za buduće satelite ili svemirske misije.
U poslednjim godinama, broj satelita u orbiti je drastično porastao. Prema podacima iz 2023. godine, više od 10.000 aktivnih satelita orbitira oko Zemlje, a taj broj se očekuje da će rasti zbog planova za još veće megakonstelacije. SpaceX, na primer, planira da lansira desetine hiljada satelita kako bi obezbedio globalni pristup internetu. Ovakva ekspanzija ima svoje prednosti, ali i značajne rizike.
Sateliti, kao što su oni iz Starlink konstelacije, svakodnevno prolaze kroz različite maneuvre kako bi izbegli sudare. Ovi maneviri često zahtevaju precizno izračunavanje i pravovremeno delovanje, a njihova učestalost raste sa brojem satelita u orbiti. Na primer, 2022. godine, sateliti Starlink su izveli više od 25 manevara za izbegavanje sudara, što ukazuje na ozbiljnost problema.
Pored toga, naučnici ističu da solarne oluje mogu dodatno pogoršati situaciju u orbiti. Ove oluje mogu izazvati promene u atmosferi i magnetnom polju Zemlje, što može uticati na putanju satelita. Kada dođe do takvih promena, sateliti mogu biti pomerani iz svojih predviđenih putanja, što povećava rizik od sudara. U nekim slučajevima, solarne oluje mogu izazvati i tehničke probleme sa satelitima, što dodatno komplikuje situaciju.
Osim toga, većina satelita u niskoj Zemljinoj orbiti ima ograničen vek trajanja, što znači da će vremenom postati neaktivni i postati deo krhotina u orbiti. U slučaju da se ne preduzmu odgovarajuće mere, ovi neaktivni sateliti će doprineti sve većem nakupljanju krhotina, što stvara dodatne rizike za aktivne satelite.
U poslednjih nekoliko godina, međunarodna zajednica je počela da prepoznaje ozbiljnost problema krhotina u svemiru. Organizacije kao što su Ujedinjene nacije i razne svemirske agencije rade na razvoju strategija i propisa koji bi trebali da pomognu u upravljanju satelitima i smanjenju rizika od sudara. To uključuje predloge za bolje praćenje satelita, kao i razvoj tehnologija za čišćenje svemira od krhotina.
Uprkos ovim naporima, mnogi stručnjaci smatraju da je potrebno još mnogo toga učiniti kako bi se sprečila mogućnost Keslerovog sindroma. Potrebno je uspostaviti globalne standarde i pravila koja bi regulisala lansiranje i rad satelita, kao i njihov konačni završetak u orbitama. Takođe, važno je razviti nove tehnologije koje će omogućiti efikasnije upravljanje satelitima i smanjenje rizika od sudara.
U zaključku, dok megakonstelacije kao što je Starlink nude brojne prednosti u pogledu globalne povezanosti, izazovi i rizici koje donose sa sobom ne smeju biti zanemareni. Keslerov sindrom predstavlja ozbiljnu pretnju za budućnost svemirskih aktivnosti, i hitno je potrebno raditi na rešenjima koja će omogućiti sigurno korišćenje orbite oko Zemlje za generacije koje dolaze.
