Denis Macujev, jedan od najpoznatijih pijanista današnjice, nedavno je održao koncert na Kolarcu u Beogradu. Ovaj talentovani umetnik, koji je do sada nastupao u našem glavnom gradu šest puta, izrazio je oduševljenje beogradskom publikom, ističući da je svaki njegov nastup ovde izazov, kao da je prvi put. Na repertoaru je imao Treći klavirski koncert Sergeja Rahmanjinova, delo koje je svirao više od tri stotine puta, ali koje mu i dalje predstavlja izazov.
Macujev objašnjava da je Rahmanjinov Treći koncert, poznat i kao „Rah 3“, njegova lična karta i simbol njegove karijere. On ga vidi kao najdublji odraz svog unutrašnjeg bića, kako tehnički tako i muzički. Tokom svog života, otkako je počeo da svira ovaj koncert pre 35 godina, povezao je mnoge uspomene sa tom muzikom, govoreći o svojoj ljubavi i povremenim „svađama“ sa njom. Kroz ovu muziku, Macujev doživljava „apsolutnu magiju“, a svaki nastup za njega je kao penjanje na Mont Everest, gde se muzičari uvek moraju uskladiti.
Osim Trećeg koncerta, Macujev često izvodi i ostale klavirske koncerte Rahmanjinova, smatrajući da svaki od njih nosi posebnu težinu i značaj. Na jednom koncertu, kako kaže, može izgubiti i do pet kilograma zbog intenzivnog izvođenja. Tokom razgovora, pijanista se osvrnuo i na svoj susret sa unukom Sergeja Rahmanjinova, koji mu je otkrio neobjavljene kompozicije svog dede. Taj susret ga je inspirisao da postavi mnoge pitanja o Rahmanjinovu i njegovom stvaralaštvu.
Macujev takođe naglašava da talent nema nacionalnost. U svom radu sa muzičkim takmičenjima, poput onog „Čajkovski“, uočava da veliki talenti dolaze iz različitih delova sveta. On veruje da se najbolja izvođenja prepoznaju bez obzira na poreklo izvođača. Na pitanje o snimcima Rahmanjinova, Macujev je rekao da su dostupni samo audio zapisi, jer se Rahmanjinov protivio snimanju svojih nastupa, verujući da je jedinstven način na koji je svirao nezamenljiv.
Postavljajući pitanje o emotivnom opterećenju koje je Rahmanjinov nosio tokom života, Macujev je istakao da je veliki kompozitor, zbog revolucije 1917. godine, morao da napusti svoju domovinu. Njegova nostalgija za Rusijom osetila se u svim njegovim delima napisanim u emigraciji. Tokom jednog snimanja u Švajcarskoj, Macujev je imao priliku da svira na Rahmanjinovom klaviru, primećujući da je kompozitor sadio biljke iz Rusije kako bi ublažio svoju nostalgiju.
Za Macujeva, publika je najvažniji kritičar. On ne svira samo za sebe ili kompozitora, već za svoju publiku. Tišina tokom nastupa mu je izuzetno važna, a pauze mora da budu muzikalne. Njegova povezanost sa rodnim Irkutskom, kojeg naziva „Parizom u Sibiru“, takođe je duboka. Odlazeći sa 16 godina, on je osetio nostalgiju sličnu onoj koju je imao Rahmanjinov. Da bi sačuvao vezu sa zavičajem, organizovao je muzički festival u Irkutska, gde je želeo da predstavi svetske muzičare lokalnoj publici.
Macujev smatra da se ruska pijanistička škola razlikuje od drugih po tome što je danas rasprostranjena širom sveta, ali njene osnovne vrednosti ostaju iste. Pored tehničkog znanja, naglasak je na tome kako klavir može da „peva“. Ova jedinstvena filozofija i način izvođenja su ono što čini rusku pijanističku školu posebnim, a njen uticaj se oseća u radu mnogih muzičara širom sveta.
