Udrženje likovnih umetnika Srbije oprostilo se od Dragana Papića, umetnika koji je ostavio dubok trag u savremenoj jugoslovenskoj i srpskoj umetnosti. Papić, poznat po svojim beskompromisnim stavovima i umetničkoj praksi, preminuo je nakon duge i teške bolesti. Njegov rad je bio subverzivan, često suprotstavljen dominantnim trendovima i težnji ka dopadljivosti. O njegovom značaju svedoči i saopštenje ULUS-a, koje ističe da je bio umetnik koji je svojom kreativnošću pomerao granice umetničkog izraza.
Jedan od ključnih projekata u njegovoj karijeri bio je „Unutrašnji muzej“, koji je započeo sredinom devedesetih. Ovaj projekat je predstavljao zbirku sećanja na socijalističku i postsocijalističku prošlost, a Papić je u svojim šetnjama buvljakom sakupljao predmete koji su imali potencijal da izazovu emocije i misli. Istoričarka umetnosti Aleksandra Lazar opisuje kako je ovakva „arheologija đubrišta“ transformisana u provokativne i duhovite elemente unutar „Unutrašnjeg muzeja“.
Aleksandar Rafailović, jedan od istaknutijih likovnih umetnika i Papićev blizak prijatelj, ističe njegovu kompleksnu ličnost i umetničku slobodu. Prema njegovim rečima, Papić je ostao veran sebi u vremenu koje nije bilo naklonjeno njegovim vrednostima. Njegovo delo, iako možda nedovoljno prepoznato u širem kulturnom kontekstu, ostavlja snažan utisak na one koji su ga poznavali.
Papića su neki smatrali beogradskim Endijem Vorholom. On je sebe definisao kao postkonceptualnog autora, a kritičari su njegov rad često opisivali kao spoj medialnosti i beogradskog konceptualizma, stvarajući tako fenomen poznat kao „pop-konceptualizam“. Njegova umetnost je obuhvatala različite aspekte društvenih pojava i kritički se odnosila prema stvarnosti, bilo da su teme prijatne ili neprijatne.
Tokom novotalasne eksplozije krajem 1970-ih i početkom 1980-ih, Papić je bio prisutan na gotovo svim događanjima, često sa svojim fotoaparatom. Bio je prepoznatljiv po svom sivom mantilu i debelim naočarima, a njegovi radovi su ostavili trajan uticaj na generacije umetnika koji su se kasnije pojavili. U Leksikonu Ju-mitologije, Srđan Vejvoda opisuje kako je Papić snimao koncerte i žurke, ostavljajući iza sebe bogatu arhivu fotografija koje svedoče o tom uzbudljivom vremenu.
Papić je na likovnu scenu stupio sa serijom erotskih polaroida, koje je 1978. godine izložio u „Srećnoj novoj galeriji“ SKC. Njegov uticaj na umetnike koji su se formirali tokom osamdesetih i devedesetih godina bio je značajan, kako estetski tako i etički. Umetnički scenograf Aleksandar Denić opisuje Papića kao „poslednjeg Mohikanca“ i ističe njegovu borbu protiv kiča i negativnih pojava koje su se pojavile tokom devedesetih.
Papićevo delo ostaje izuzetno značajno i inspirativno za buduće generacije umetnika. Njegova sposobnost da izazove, inspiriše i kritikuje društvo kroz umetnost čini ga jedinstvenim i nezaboravnim. Iako je preminuo, njegovo nasleđe će nastaviti da živi kroz radove i sećanja svih onih koji su ga poznavali i poštovali. Dragan Papić nije bio samo umetnik; bio je simbol otpora prema površnosti i poziv na dublje razumevanje umetnosti i društva. Njegova sloboda i autentičnost ostaviće značajan pečat na kulturnu scenu Srbije i šire.
