U zabačenom kraju kod Kline, gde su rat i strah razorili sve što je nekada bilo dom, manastir Budisavci ostao je utočište za srpske starce, žene i decu. Tamo, među zidinama svetinje, borio se da pruži nadu i hranu jeromonah Stefan Purić, monah metoha Pećke patrijaršije. Njegova tiha, ali nepokolebljiva posvećenost narodu i veri bila je svetionik u danima kada je tama pretila da proguta i poslednje zrno dobra.
U leto 1999. godine, kada su posledice rata i nasilja bile najsurovije, otac Stefan nije oklevao. Sa nastavnikom Vujadinom Vujevićem, 19. jula krenuo je da obezbedi hranu za one koji su ostali zarobljeni u strahu i gladi. Verovao je u mir na tom putu, u tišinu koju je sam često pominjao. Njegove reči monahinje iz manastira Budisavci i danas čuvaju kao dragocenu uspomenu.
“Kako neću, mati, peške ako treba. Tamo je mirno, tamo je tišina,” govorio je otac Stefan. Ali tišina koja ga je dočekala nije bila od Boga. Prema svedočenjima, njih su presreli pripadnici tzv. OVK. U prisustvu nemoćnih posmatrača, Stefanu i Vujadinu su okrutno odsečene glave, a tela bačena u obližnju jamu. Tišina smrti. Narednog dana, 20. jula prijavljen je njegov nestanak.
Ova tragedija ostala je duboko urezana u sećanja onih koji su ga poznavali. Monahinje su opisivale oca Stefana kao čoveka izuzetne dobrote i pobožnosti, koji je u teškim danima ostao uz svoj narod do poslednjeg daha. “On je toliko bio dobar da smo mi bile srećne što je on tu došao. Kod nas je bio dobar, dobar i samo dobar. I neka mu je večna pamet,” priseća se jedna od njih.
Njegova žrtva nije bila usamljena. Otac Stefan jedno je od dva sveštena lica koja su nestala i stradala na prostoru bivše Jugoslavije tokom ratnih sukoba devedesetih. Drugi je otac Hariton iz manastira Crna Reka. O njihovom stradanju Radio Goraždevac snimio je potresnu dokumentarnu priču u kojoj su sačuvana svedočenja i memorije zajednice.
Danas, 26 godina kasnije, dok se prisećamo njegove sudbine, ostaju pitanja na koja nema odgovora i rana koja ne zaceljuje. Ipak, ime jeromonaha Stefana živi kao simbol neuništive vere i ljudske dobrote, kao podsećanje da je u najmračnijim trenucima moguće biti svetlo. Njegov put nije bio samo put ka tišini smrti, već i put ka večnosti, put kojim su hodili oni koji ne gube veru ni u trenucima najteže nepravde.
Vječna mu pamjat.
U međuvremenu, incident u Severnoj Mitrovici izazvao je buru u javnosti i oštar odgovor Crkve, koja upozorava na rastuće pritiske nad Srbima na Kosovu i apeluje da hitno reaguju kako bi se sprečila dalja eskalacija. Na dan kada Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Justina Ćelijskog, podsećamo se besede koja je izazvala šok u tadašnjoj Jugoslaviji. Pred stotinama ljudi, a pod prismotrom vlasti, tada mladi profesor Amfilohije izgovorio je istinu koju mnogi nisu smeli ni da pomisle.
Na Kosovu i Metohiji, u Ukrajini i Moldaviji pokrenuti su koordinisani pokušaji razbijanja crkvenog jedinstva, upozoravaju sveštenici i istoričari. Meta su pravoslavni Sloveni, a cilj je potkopavanje njihove vere, identiteta i svetinja. Molitve sabranih odzvanjaju kroz vekove – podsećajući da se ljubav prema otadžbini ne gasi ni pred najvećim iskušenjima.
Na putu ka svetinji desila se drama koja je potresla vernike – uznemirujuće informacije o pritiscima, hapšenjima i novim iskušenjima za srpski narod. Porodice koje su se posle rata vratile na svoja ognjišta ostale su bez domova i uspomena – monahinje i meštani rizikovali su živote da spasu selo od potpunog uništenja.
