Ljubomir Simović je jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika, dramskih pisaca i esejista, čije je delo duboko ukorenjeno u tradiciji i svakodnevnom životu. Rođen je u Užicu, gradu koji je značajno oblikovao njegov umetnički izraz. Njegova porodica, koja dolazi iz zanatlijske tradicije, često je bila inspiracija za njegove stihove. U pesmama je uspeo da oživi slike svakodnevnog života, koristeći predmete poput šporeta, lonca i mesnog zalogaja kao simbole običnog postojanja.
Simović je svoj književni put započeo kao osamnaestogodišnjak kada je objavio svoju prvu pesmu „Balada o običnom čoveku“. Ova pesma je označila početak njegovog bogatog i raznolikog stvaralaštva, koje se proteže kroz različite pravce i forme. Njegova poezija je često lična, a istovremeno i univerzalna, jer se bavi temama koje su bliske svakome: ljubav, gubitak, priroda i svakodnevni život.
Jedan od ključnih elemenata Simovićeve poezije su njegove slike prirode i prošlosti. U svojim pesmama spominje rotkve, rakiju koju je nazvao „vidojevača“, i druge elemente iz svog okruženja, stvarajući tako bogat i slikovit svet. Njegova sposobnost da prevede svakodnevne scene u poeziju čini ga jedinstvenim u srpskoj literaturi. On uspeva da prenese emocije i misli koje se nalaze u malim stvarima, često koristeći ironičan i ciničan ton.
Osim poezije, Simović se istakao i u dramskom stvaralaštvu. Njegova drama „Šopalović“ postigla je veliku popularnost i izvođena je u brojnim pozorištima širom bivše Jugoslavije. Ove drame često nose snažne poruke o ljudskoj sudbini i društvenim pitanjima, a likovi koje je stvorio ostavili su snažan utisak na publiku. Njegovo pozorišno stvaralaštvo je karakterisano dubokim razumevanjem ljudske prirode, kao i sposobnošću da prikaže kompleksne odnose među likovima.
Simović je takođe bio aktivan u oblasti eseja i kritike. Njegove analize su često fokusirane na srpske pesnike i pisce, kao što su Sterija i Laza Kostić, koje je proučavao i čiji je rad promovisao. Njegova antologija pesnika, kao i brojne akademske studije, doprinele su boljem razumevanju srpske književnosti i njenog mesta u svetskoj kulturi. Simović je bio posvećen istraživanju i valorizaciji dela svojih prethodnika, što ga čini značajnom figurom u srpskom literarnom prostoru.
U svom radu, Simović nije bežao od svakodnevnih tema. Njegovi zapisi i intervjui često su se bavili običnim životom, pružajući uvide u društvene i kulturne aspekte života u Srbiji. Naslovi njegovih knjiga, poput „Galop na puževima“ i „Titanik u akvarijumu“, odražavaju njegov jedinstveni stil i sposobnost da na ironičan način komentariše stvarnost.
Njegovo delovanje nije se ograničilo samo na pisanje. Kao član Srpske akademije nauka i umetnosti, Simović je aktivno učestvovao u radu akademije, često se zalažući za unapređenje njenog ugleda i uticaja. Njegov doprinos akademskom životu bio je značajan, a njegov stav prema kulturi i umetnosti ostavio je dubok trag.
Na kraju, Simović se vratio svojim korenima, pišući o svom rodnom Užicu i svojim snovima. Njegova poslednja dela, kao što je roman „Užice sa vranama“, predstavljaju sintetički prikaz njegovog bogatog života i stvaralaštva. U njima se ogleda ne samo njegov lični doživljaj sveta, već i šira slika društva u kojem je živeo.
Ljubomir Simović je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. Njegova poezija, drama i eseji ostaju značajni ne samo kao umetnička dela, već i kao svedočanstvo o vremenu i mestu u kojem je stvoreno. Njegova sposobnost da sluša i razume svet oko sebe čini ga jednim od najvažnijih glasova u savremenoj srpskoj kulturi. Njegova dela nikada neće biti zaboravljena, a uticaj koji je imao na generacije pisaca i čitalaca će se sigurno osećati još dugo vremena.
