Mihael Martens, poznati nemački novinar i dopisnik Frankfurter Algemajne Cajtunga za jugoistočnu Evropu, izneo je svoja saznanja o kontroverznoj temi „Sarajevo safarija“, za koju tvrdi da nije pronašao nijedan čvrst dokaz tokom višemesečnog istraživanja. Priča, koja sugeriše da su tokom opsade Sarajeva bogati stranci plaćali da pucaju na civile, Martens opisuje kao neproverenu i senzacionalističku, naglašavajući da su knjige o tome, kao što su dela Ezija Gavazenija i Domagoja Margetića, nepouzdane.
Martens je, govoreći za sarajevski „Avaz“, istakao da je skeptičan prema tvrdnjama o „Sarajevo safariju“ iz dva ključna razloga. Prvo, kao novinar koji piše o Balkanu više od 25 godina, nikada nije čuo za ovu priču pre nego što su se pojavili ovi izveštaji. Drugo, smatra da je neverovatno da je neki italijanski pisac, koji nikada nije bio u Sarajevu, uspeo da „otkrije“ ovu priču, dok su istaknuti istražitelji poput Karle Del Ponte, bivše glavne tužiteljke Haškog tribunala, to ignorisali. Martens se pita: „Zar je moguće da ni ona ni njen tim nisu otkrili nešto što je navodno uspeo da pronađe jedan autor bez znanja o Balkanu?“
On dalje objašnjava da su svi iskusni novinari koji su izveštavali o ratu u Bosni i Hercegovini tokom devedesetih godina, takođe smatrali ovu priču neverovatnom. U razgovoru sa Timom Džudom, izveštačem „Tajmsa“, Martens je saznao da ni on ne veruje u priču o „Sarajevo safariju“, dodajući da je nakon šest meseci istraživanja prikupio dovoljno dokaza da zaključi da je cela priča lažna.
Na pitanje da li je pronašao bilo kakve proverljive dokaze o strancima koji su plaćali da pucaju na civile, Martens je bio jasan: „Ne, nisam.“ Iako ne može potpuno isključiti mogućnost da su se desili neki izolovani incidenti, naglašava da nije bilo masovne pojave sa stotinama učesnika, što bi bilo teško zamisliti. „To je otprilike jednako realno kao tvrdnja da je King Kong došao da spasi Sarajevo od srpskih snajperista“, kaže Martens.
U vezi sa svedočenjima pred Haškim tribunalom, Martens ukazuje na to da su mnogi svedoci, uključujući Džona Džordana, zapravo iznosili informacije koje su se svodile na „rekla-kazala“. Njegovo svedočenje nije imalo značajnu težinu u presudama, jer nije bilo neposrednih dokaza. Martens takođe ističe da među hiljadama svedoka pred tribunalom gotovo niko nikada nije pomenuo ovaj fenomen, što dodatno potkrepljuje njegovu tezu da „taj fenomen nije postojao“.
Osvrćući se na knjige Ezija Gavazenija, Martens kritikuje njihovu istraživačku vrednost, naglašavajući da se autor oslanja na neproverene informacije i iznosi netačne tvrdnje o geografiji. U poređenju sa Gavazenijem, smatra da Domagoj Margetić, iako poznaje osnovni kontekst, izvodi bizarne zaključke i živi u svetu teorija zavere.
Na kraju, Martens ukazuje na to da se čini da je priča o „Sarajevo safariju“ izazvala više pažnje u zapadnim medijima nego u BiH, dok su mnogi novinari i pisci iz Hrvatske sa kojima je razgovarao smatrali Margetića neozbiljnim novinarom. „Ne tužite seosku ludu, nije opasna“, zaključuje Martens, dodajući da je važno pristupiti ovakvim temama sa kritičkim okom i proveriti činjenice pre nego što se donesu zaključci.
