Svaki dan postaje sve teži, a misli o našoj deci ne napuštaju nas ni danju ni noću. Svesni smo da vreme ne možemo da vratimo, a najviše nas boli što i dalje nemamo odgovore na pitanja koja nas muče. Ovim rečima je Zorica Panić, majka Milana (22) i Kristine (19), započela svoju potresnu ispovest povodom dvogodišnjice masakra u selima kod Mladenovca i Smedereva. Njih dvoje su postali žrtve Uroša Blažića, koji je bez razloga otvorio vatru na ljude koji nisu bili krivi ni dužni.
Zločin se dogodio 4. maja 2023. godine, samo dan nakon masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu. Tog dana, Blažić je ubio devetoro mladih u Malom Orašju i Duboni, a ranio još 12 osoba. Ova tragedija je ostavila dubok trag na porodice žrtava, a sela su se zavila u crno. Nakon suđenja, Uroš i njegov otac Radiša Blažić osuđeni su na po 20 godina zatvora, ali Zorica izražava sumnju u pravdu, smatrajući da je ta kazna sramna, čak i za jedno izgubljeno detinjstvo.
Zorica se prisetila dana suđenja, kada je presuda doneta pred Višim sudom u Smederevu. Uroš je na suđenju izjavio da su ubijena deca mnogo vrednija od njega i da nije imao motiv za svoje postupke. Iako je sve priznao, motivi za masakr ostaju misterija. Zorica se pita kakav čovek treba da bude da bi pucao u nedužnu decu, i svaka njena misao na taj događaj budi bol.
S druge strane, Radiša Blažić, otac ubice, takođe je osuđen na 20 godina zatvora, ali mnogi roditelji žrtava smatraju da se krivica prebacuje na sina, dok oni ne vide svoj deo odgovornosti. Zorica ističe da ponašanje Uroševog oca deluje kao cirkus, jer on ne pokazuje ni trunku empatije ili krivice. Susreti sa Uroševom majkom, Biljanom, su joj veoma teški, jer su oni u potpunosti negirali svoju ulogu u tragediji.
Jedan od najvećih strahova Zorice je činjenica da je Radiša Blažić imao veliku količinu oružja u svom domu. „Kako je moguće da jedan čovek ima toliko oružja? Zašto su se uopšte naoružavali?“ – pita se Zorica, dodajući da se mnoge stvari nejasne i da ostaju bez odgovora. Pitanja o poreklu oružja, municije, pa čak i o mogućim saučesnicima u ovom zlu, ostaju otvorena.
Porodice žrtava i dalje se bore sa gubitkom i bolom koji im je naneo masakr. Svakodnevno se suočavaju sa realnošću da su njihovi najmiliji oduzeti, a zločinci su osuđeni na kazne koje smatraju nedovoljnim. Zorica naglašava da su se drugi nastavili sa svojim životima, dok su porodice žrtava ostale zarobljene u prošlosti. „Naša deca nisu imala dodirnih tačaka sa njim, a ostaje nam samo da se pitamo zašto je to učinio“, dodaje Zorica.
Masakr u Mladenovcu i Smederevu nije samo zločin koji je uzeo živote mladih, već i tragedija koja je ostavila duboke ožiljke na zajednici. Mnogi se pitaju kako je moguće da se ovakvi zločini dešavaju i šta bi društvo trebalo da uradi da bi sprečilo slične tragedije u budućnosti. U ovom trenutku, Zorica i ostale porodice žrtava traže odgovore, pravdu i, pre svega, mir. Svakim danom se suočavaju sa gubitkom i nepravdom, ali se nadaju da će, bar u nekom trenutku, njihova borba doneti promene koje će pomoći da se ovakvi događaji nikada ne ponove.
