U nekadašnjem pariskom ateljeu Vladimira Veličkovića, njegov sin Marko Velk (56) nastavlja umetničku tradiciju. Iako je prošlo vreme, u ateljeu je sve isto, ali i drugačije. U razgovoru za „Novosti“, Marko deli svoja razmišljanja o umetnosti, nasleđu i izazovima sa kojima se suočava kao umetnik.
Marko je proveo deo svog života u Parizu, gde je bio smatran mladim umetnikom. Nakon toga, seli se u Njujork, gde se suočava s novim izazovima. Oseća se kao da nije potrošio godine koje su prošle dok se priprema za novi početak u Parizu. Umetnici danas, kako kaže, moraju da nauče kako da se „prodaju“ u svetu koji je sve više vođen društvenim mrežama.
Živeti od umetnosti nikada nije bilo lako, a danas je to privilegija samo nekolicine. Marko naglašava da umetnici često moraju da se snalaze kako bi preživeli, a pozicija umetnika u društvu često zavisi od socijalnog statusa i ličnosti. On smatra da su godine manje važne u savremenoj umetnosti, a mnogo više znače kontakti i poštovanje unutar umetničke zajednice.
Marko je završio Akademiju primenjene umetnosti u Parizu, a njegovi crteži karakterišu apstraktni realizam i precizne linije. Njegov rad se ne bavi aktuelnim političkim temama, već dubljim humanističkim pitanjima i filozofskim refleksijama o svetu koji ne postoji. Njegovi crteži su odraz ličnih osećanja i unutrašnjih stanja koja prenosi na papir.
U ateljeu su njegovi crteži, svaki od njih predstavlja jednu reč, a zajedno pričaju priču. Jedan od radova nazvan „Igra čekanja“ prikazuje bezimenu ličnost iz američke istorije, dok se u pozadini pojavljuje geografska karta Beograda. U njegovom stvaralaštvu se oseća i ekološka tema, iako se Marko trudi da izbegne previše očigledne poruke.
Marko ističe da su njegovi crteži otvoreni za interpretaciju i da ne žele da nametnu određenu poruku. Svaki posmatrač može da uđe u njegov svet i vidi nešto drugačije, prenosivši svoja lična iskustva i asocijacije. Njegovi radovi su, kako kaže, unutrašnja stanja koja se prenose na papir.
Iako je Marko svesno izabrao svoj put, ne može da pobegne od nasleđa svog oca. Kao naslednik poznatog umetnika, suočava se s izazovima koje donosi ta pozicija. Ipak, smatra da mu je iskustvo koje je stekao tokom godina pomoglo da razvije svoj stil i identitet. Marko se ne plaši da bude drugačiji od svog oca, ali ističe da je njegovo stvaralaštvo pronašlo prirodno stanište u ateljeu.
U razgovoru se osvrće i na svoje skulpture, koje se ponovo vraćaju u njegov rad. U poslednje vreme, Marko stvara skulpture manjeg formata od voska, koje su inspirisane njegovim crtežima. Ove skulpture su slobodnije u izrazu i apstraktnije od njegovih slika.
Marko i njegov brat Vuk su svesni da je teško izbrisati senku njihovog oca. Ipak, smatraju da su njihova lična iskustva i učenje od roditelja oblikovali njihov umetnički put. Marko se seća razgovora sa ocem o umetnosti i kompoziciji, što mu je pomoglo da razvije svoj stil.
Marko Velk se neprestano razvija kao umetnik, istražujući nove forme i izraze. Njegov rad je odraz njegovog unutrašnjeg sveta, a istovremeno predstavlja i refleksiju društva u kojem živimo. U njegovom ateljeu, gde se oseća duh njegovog oca, stvaraju se nova dela koja će obeležiti njegovo umetničko nasleđe. U ovom prostoru, Marko nastavlja da istražuje granice umetnosti, dok istovremeno odaje počast svom ocu i nasleđu koje je dobio.
