Stihovi iz soneta „Zašto me zove Lubarda“ pesnika Dragana Lakićevića postavljaju pitanje o dubokom i ličnom odnosu koji on ima prema slikaru Petru Lubardi. Ova zbirka, pod nazivom „Gavran i Lubarda“, objavljena je u izdanju „Partenona“ i predstavljena je u Vukovoj zadužbini. Lakićević istražuje vezu između poezije i slikarstva kroz svoje lirske dijaloge sa Lubardom, koji je, uz Savu Šumanovića i Nadeždu Petrović, jedan od najvažnijih slikara u njegovom umetničkom opusu.
Pesnik objašnjava da nije prvi koji se upušta u ovakve dijaloge sa slikarima, ali Lubarda je za njega posebno značajan. Njihova veza je duboko emotivna i prožeta zajedničkim motivima i osećanjima. Lakićević je prvi put pisao o Lubardi u knjizi objavljenoj u Srpskoj književnoj zadruzi, a sada je njegov dijalog sa ovim slikarem postao centralna tema njegove nove zbirke.
U razgovoru, pesnik se prisetio svojih početaka sa Šumanovićem, objašnjavajući da je njegova inspiracija bila sneg, koji je često prikazan u Šumanovićevim zimskim pejzažima. Ova tema snega poslužila je kao osnov za stvaranje soneta, koji dominiraju u njegovim delima. U zbirci postoji dvadesetak soneta, kao i nekoliko distiha i katrena, a Lakićević naglašava da je u ovom slučaju želeo da stvori „savršene pesme“ koje će odgovarati savršenom slikaru.
Poezija Lakićevića o Lubardi ne prestaje na jednostavnom opisivanju slika. On se upušta u analizu boja, formi i simbolike koja se krije u Lubardinim delima. Sa Lubardom ga povezuje i ljubav prema apstraktnim slikama, posebno onim koje se bave tematikom narodne književnosti. Lakićević spominje da je „Guslar“ posebno blizak njegovoj istraživačkoj delatnosti, a Lubardine slike postaju metafore za pesničku inspiraciju.
Motiv gavrana, koji se pojavljuje u naslovu zbirke, ima višeslojnu simboliku. Gavran je prisutan u srpskoj epskoj poeziji kao mitska ptica, a u Lakićevićevim pesmama on postaje simbol za mnoge slojeve značenja i emocija. Ovaj motiv je posebno izražen u Lubardinoj slici „Na kuću ti gavran pao“, koja kombinuje boje i simbole na način koji izaziva duboka promišljanja o životu i smrti.
Lakićević takođe ističe kako je Lubarda bio svedok srpske nacionalne nesreće, što se odražava u njegovim delima. Pesnik naglašava da je Lubardina umetnost odraz složenosti i bogatstva srpske kulture, kao i tragedija koje su je oblikovale kroz istoriju. Njegova slika „Sumrak Lovćena“ predstavlja prekretnicu u Lubardinom stvaralaštvu, prepunu svetlosti i snažne simbolike.
U zaključku, Lakićević se osvrće na pitanje koja umetnost je superiornija – slikanje rečima ili bojama. On priznaje da više zna o poeziji, ali veruje da se ove dve umetnosti ne mogu razdvojiti. Njihova međusobna povezanost omogućava pesnicima da slikarsku inspiraciju pretoče u reči, stvarajući tako jedinstvenu sinergiju između vizuelnog i literarnog izraza. Lakićević smatra da je cilj umetnika uvek da istražuje i pronalazi nove načine da izrazi svoja osećanja i misli, što ga čini večnim učenikom umetnosti, kako poezije, tako i slikarstva.
