Analiza sprovedena od strane časopisa Nature Food otkriva značajan jaz u sposobnosti zemalja da zadovolje svoje prehrambene potrebe iz domaće proizvodnje. Ova studija obuhvata sedam osnovnih grupa namirnica: skrobne osnovne namirnice, voće, povrće, mlečne proizvode, meso, ribu i mahunarke. Rezultati su pokazali da samo jedna zemlja može samostalno da obezbedi sve svoje prehrambene potrebe, dok mnoge druge, uključujući velike proizvođače poput SAD-a i Kine, zavise od uvoza.
Gvajana se izdvaja kao jedina zemlja koja može proizvesti dovoljno svih sedam osnovnih grupa namirnica za zadovoljenje domaće potražnje. Ne samo da pokriva svaku kategoriju, već u skrobnim namirnicama i voću premašuje svoje potrebe, što je čini globalnim izuzetkom kada je reč o prehrambenoj nezavisnosti. S druge strane, Kina i Vijetnam blizu su tog nivoa, pokrivajući šest od sedam grupa, ali su u zaostatku kada je reč o mlečnim proizvodima, što ukazuje na određena strukturna ograničenja u njihovim poljoprivrednim sektorima.
Interesantno je da zemlje sa visokim prihodima često ne ispune očekivanja kada je reč o samoodrživosti u ishrani. Na primer, Kanada i Sjedinjene Američke Države mogu obezbediti samo četiri od sedam grupa hrane. Iako imaju snažnu proizvodnju mesa, mlečnih proizvoda i žitarica, zavise od uvoza voća i povrća. Srbija, međutim, zauzima 15. mesto na ovoj listi, što znači da pokriva pet od sedam osnovnih grupa hrane.
Ova situacija se može delimično objasniti geografijom i klimatskim uslovima. Severne zemlje sa kraćim vegetacionim sezonama često se suočavaju s problemima u proizvodnji svežih proizvoda. Čak i razvijeni poljoprivredni sistemi ne mogu u potpunosti da osiguraju uravnoteženu ishranu iz domaćih izvora. Na listi prvih 15 zemalja koje mogu da prehrane samu sebe, Gvajana je na vrhu, dok Srbija deli mesto sa zemljama kao što su Paragvaj, Novi Zeland i Brazil, koje takođe pokrivaju pet grupa.
Regije poput Bliskog Istoka i Severne Afrike suočavaju se s dodatnim izazovima zbog ograničenih vodnih resursa. Ove oblasti, iako predstavljaju značajan deo svetske populacije, raspolažu s malo obnovljivih izvora vode, što dodatno otežava širenje poljoprivrede. S druge strane, proizvodnja ribe predstavlja još jedno globalno ograničenje. Azija je dominantna u svetskoj proizvodnji iz akvakulture, što mnoge zemlje čini zavisnim od uvoza morskih plodova, čak i kada imaju mogućnosti za proizvodnju mesa i useva.
Ova analiza naglašava važnost rasprave o prehrambenoj nezavisnosti i strategijama za poboljšanje domaće proizvodnje u različitim zemljama, kako bi se smanjila zavisnost od uvoza i obezbedila stabilnost u ishrani.
