Miroslav Kiš, ratar-stočar iz Verušića kod Subotice, predstavlja primer upornosti i uspeha u poljoprivredi. Njegova karijera obeležena je posvećenošću borbi za bolji položaj poljoprivrednika, kao i uspešnim upravljanjem poljoprivrednim gazdinstvom. Tokom godina, bio je predsednik Asocijacije poljoprivrednika koja je okupljala više od 40 udruženja, a poslednjih godina se fokusirao na tovno govedarstvo, uz zadržavanje ratarske proizvodnje kao ključnog segmenta.
Na Međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu, Kiš redovno izlaže limuzinsku rasu goveda, koja se ističe atraktivnim izgledom i odličnim proizvodnim karakteristikama. Ova rasa je poznata po visokom randmanu mesa i otpornosti na različite vremenske uslove, što je čini pogodnom za tov. Kiš objašnjava da tele duže ostaje uz majku, što olakšava brigu o njegovoj ishrani.
Kiš je odlučio da se bavi limuzinskom rasom kao odgovor na agrarnu politiku koja je, prema njegovim rečima, godinama delila poljoprivrednike na ratare i stočare. On je primetio da bez stočarstva nije moguće ostvariti vrhunske prinose žitarica, a zakup zemlje postao je preskup. Zato se odlučio na tov bikova, koristeći sopstvenu zemlju za proizvodnju kabaste hrane.
Kako bi poboljšao kvalitet svog stada, Kiš je uvezao limuzinska grla iz Francuske. Danas njegovo stado broji oko 120 grla, od čega je polovina teladi, koja su umatičena. On veruje da mesne rase goveda imaju budućnost u Srbiji, čak i u Vojvodini, gde nedostaje pašnjaka.
Kiš primećuje i promene u stočarstvu, gde dolaze mlađe generacije sa novim idejama i željom za modernizacijom. Ove godine u Srbiju je uvezeno više od hiljadu umatičenih limuzin grla, što pokazuje rast interesa za ovu rasu. Međutim, on naglašava da je potrebna sistemska podrška savetodavnih službi i institucija kako bi se osigurao razvoj tovnog govedarstva.
Porodični posao Kišove porodice pokazuje potencijal za uspeh, a mladi članovi porodice, posebno njegovi sinovi, vide u njemu svoju budućnost. Kiš se zalaže za povećanje subvencija i podršku mladim stočarima, naglašavajući važnost dugoročne i održive strategije u poljoprivredi.
Na kraju, Kiš ističe da je potrebno da mere budu trajne i da donose stvarne koristi poljoprivrednicima. Njegova posvećenost i trud daju nadu za budućnost stočarstva u Srbiji, a njegovo iskustvo može poslužiti kao inspiracija i drugim poljoprivrednicima.
