Stojanka je odlučila da večer pred odlazak ponudi svojoj deci neobičnu priču kako bi im olakšala rastanak. Uzimajući starinsku kutiju od orahovine, koja je kroz vekove prolazila kroz razne priče i sudbine, podsetila se svih trenutaka koje je ova kutija čuvala. Od ruku majstora duboresca, preko zime u Rusiji, do porodice Došen u Beogradu, ova kutija je nosila uspomene i vrednosti koje su se prenosile kroz generacije.
Stojanka je pozvala decu, Stojana i Milicu, da sednu oko stola. Objasnila im je da će ono što rade biti porodična tajna. Deca su se uzbudila, već naviknuta na priče koje su slušali. Stojan, pun entuzijazma, predložio je da i njihova tetka učestvuje. Stojanka je zatim objasnila da će u kutiju staviti njihove poljupce koje će poslati svom tati, a zatim će kutiju zaključati.
Pre nego što su počeli, Stojanka je upalila sveću i ugasila svetlo, objašnjavajući da plamen sveće pomaže poljupcima da lakše padnu u kutiju. Deca su, potpuno uronjena u ritual, polagala poljupce u kutiju, predana tom činu. Kada je kutija bila zatvorena, Stojanka je objasnila da će čuvati sveću kao svedoka njihovih poljubaca, a kada se zažele svog tate, upaliće je kako bi plamen poslao talase ljubavi do njega.
Objašnjavala je kako će otac, kada primeti posebne odsjaje svetlosti, znati da je noć posebna i da deca misle na njega. Kroz te odsjaje, stvoriće se topli plašt ljubavi koji će ga utešiti kada bude tužan. Ovaj ritual će postati tradicija za celu porodicu.
Deca su sa uzbuđenjem čekala prvu nedelju u mesecu kada će ponovo paliti sveću i razgovarati sa svojim ocem, koji je bio daleko u Parizu. Prvi put kada su se okupili oko sveće, razgovor je bio emotivan i ispunjen suzama. Stojanka je tada najavila da će deca početi da pišu velika pisma svom tati o svemu što im se dešava.
Stojan je bio uzbuđen i napisao je prvo pismo sa velikim slovima „TATA!“ kada ga je predao majci, ona ga je upitala šta to znači. Njegov odgovor je bio da je to najveće pismo na svetu. Dimitrije, njihov otac, je na to pismo odgovorio sa „SINE!“, čime je započela razmena priča između njih.
Ova priča o porodici Došen oslikava duboku vezu između roditelja i dece, kao i važnost očuvanja porodičnih tradicija i tajni. Kroz jednostavne rituale, Stojanka je uspela da decu poveže sa ocem, čak i kada je bio fizički odsutan. Ova emocionalna povezanost kroz poljupce i pisma ukazuje na to koliko su ljubav i komunikacija bitni u porodici.
U svetu u kojem se često zaboravljaju porodične vrednosti, ova priča služi kao podsetnik na važnost zajedničkog vremena, razumevanja i ljubavi. Kroz rituale i tradicije, porodice mogu da izgrade snažne veze koje će trajati kroz generacije, pružajući utehu i sigurnost svima koji su deo te zajednice.
Kroz ovu priču, Ratko Adamović nas podseća na snagu ljubavi i važnost očuvanja porodice, čak i u trenucima rastanka. U svetu punom promena i nesigurnosti, porodica ostaje stub podrške, a uspomene i tradicije postaju svetionici koji nas vode kroz život.
