Istoričar Stefan Radojković u intervjuu za Blic TV naglašava značaj uloge Srpske pravoslavne crkve i srpskih institucija u mobilisanju pažnje međunarodne javnosti prema sve težoj situaciji srpskog identiteta na Kosovu i Metohiji. Radojković ukazuje na nove propise koje vlasti u Prištini planiraju da uvedu od avgusta 2026. godine, a koji će dodatno otežati pristup hodočasnicima i turistima koji žele da posete verske objekte. Prema tim pravilima, posete manastirima i crkvama SPC biće moguće samo uz prisustvo licenciranih vodiča koje priznaju kosovske vlasti.
Radojković ističe da su ovakvi potezi Prištine pokušaj da se uslove hodočašća Srba, ali i drugih pravoslavnih vernika. On naglašava da je srpski identitet na Kosovu fizički ugrožen i da ne očekuje zaštitu od međunarodnih institucija. Zakonom o turističkim vodičima, koji se uvodi, ugrožava se srpsko kulturno nasleđe, a postavlja se pitanje da li je to još jedan način da Priština prisvoji srpske srednjovekovne manastire.
U razgovoru, Radojković ukazuje na to da je srpski identitet od juna 1999. godine konstantno ugrožen, a promena toponima dodatno otežava situaciju. On dodaje da bez prisustva srpskog stanovništva teško možemo govoriti o opstanku srpskog identiteta na ovim prostorima. Takođe, ističe da su toponimi menjani u praksi, ali da se to ne primenjuje dosledno.
Kada je reč o međunarodnim institucijama, Radojković ne očekuje mnogo. On ističe da je Srpska pravoslavna crkva, posebno eparhija Raško-prizrenska, dobro povezana sa međunarodnim faktorima na Kosovu i Metohiji. On očekuje da će crkva biti proaktivna u skretanju pažnje na te probleme, posebno s obzirom na sve slabiji uticaj međunarodnih institucija na kosovsku administraciju, naročito otkako je na čelu Aljbin Kurti sa svojim pokretom Samoopredeljenja.
Od 1. avgusta 2026. godine, vlasti u Prištini planiraju da uvedu nova pravila koja se direktno odnose na organizovane posete manastirima i crkvama SPC. Ova pravila nalažu da sve hodočasničke i turističke grupe moraju angažovati licencirane lokalne turističke vodiče kako bi mogle da posete verske objekte. To znači da hodočasnici više ne mogu samostalno obilaziti manastire uz pratnju svojih sveštenika ili turističkih pratilaca iz Srbije ili regiona.
Nova pravila takođe nameću okvir u kojem će vodiči licencirani u Prištini tumačiti istoriju i kulturni identitet manastira, čime se zaobilazi tradicionalno tumačenje koje pružaju sveštenici i bratstva manastira. Pored toga, pojačane su administrativne kontrole na prelazima i prilazima manastirskim zonama, kako bi se vršila provere usklađenosti sa ovim novim pravilima.
Radojković naglašava značaj eparhije Raško-prizrenske u očuvanju srpskog identiteta i kulturnog nasleđa na Kosovu. On smatra da je važno da srpske institucije, zajedno sa crkvom, mobilizuju međunarodne organizacije poput UNESCO-a kako bi izvršili pritisak na prištinsku administraciju da prestane sa ovim novim pokušajima sužavanja prava Srba na Kosovu.
U svetlu ovih dešavanja, jasno je da se srpski identitet na Kosovu suočava sa sve većim izazovima. Međunarodna zajednica i srpske institucije moraju preuzeti odgovornost kako bi zaštitile kulturno nasleđe i identitet srpskog naroda na ovim prostorima. Radojkovićova upozorenja i analize ukazuju na to da je potrebno hitno delovanje kako bi se sprečila dalja erozija srpskog identiteta na Kosovu i Metohiji.
