Najveća zemlja na svetu, znači – najveće reke na svetu. Najveće reke, znači – najbolja riba; najbolja riba za sobom povlači ribolovce, i to ne obične. Jer, takvu ribu, kakve ima malo na svetu, mogu loviti samo iskusni posvećenici, zaljubljenici u reke, koji su spremni da život rizikuju kako bi ulovili što veću i lepšu kraljicu rečnih voda.
Na obali reke Kuban, u blizini grada Krasnodara, družio sam se upravo sa takvim ribolovcima. Grad se protegao duž najveće reke Kavkaza, duge oko devetsto kilometara, a uz obe obale načičkaše se ribolovci skoro celom njenom dužinom. Iskusni ribolovac kojeg sam sreo u blizini jednog mosta rekao mi je: „Reku ne možeš razumeti ako ne znaš kako nastaje.“ Sunce se još nije sasvim pokazalo, a on već priprema mamce i udice. Kuban čine dve reke koje dolaze pravo sa obronaka planine Elbrus, najvišeg vrha Evrope. Ova voda je samo pre nekoliko sati, tvrdi ribolovac, bila lednik ili sneg na kavkaskim visovima. Stručnjaci tvrde da je pedeset odsto vode u ovoj reci tako nastalo. Usput, Kuban svakim kilometrom narasta od blagorodne kiše i podzemnih voda.
Na ovoj reci je ulovljen balavac težak neverovatnih šesnaest kilograma. Ribolovac se mašio udice i postavio mamac za balavca, ribu od petnaestak centimetara, obično tešku do četiristo grama u drugim vodama. Kada sam upitao zašto lovi takvu sitnu ribu, nasmejao se: „Ovo je ruska reka, prijatelju! Nije isto ni za čoveka gde živi, kamoli za ribu!“ Najviše grizu krkuša, skobalj i klen, objašnjava, dajući mi da zabacim štap. Ubrzo se našao balavac od dva-tri kilograma na našoj vatrici, i ribolovac je rekao: „Pšiz“ – tako Kuban zovu lokalni Čerkezi, što znači – Knjaz reka.
Grad Krasnodar, zapravo Jekaterinodar, osnovan je 12. januara 1794. godine od strane Kozaka, na zemljištu koje su dobili na poklon od carice Katarine Velike. Tokom vremena, komunistička vlast promenila je njegovo ime u Krasnodar. Ovaj grad je pretekao čak i najsmeliju Potemkinovu maštu i danas je mesto širokih bulevara, saobraćajnih gužvi, ali i ogromnih muzeja, parkova i spomenika. Krasnodar je čvorište severnog Kavkaza, a tu se ukrštaju mnogi putevi, kopneni i vazdušni, turistički i trgovinski.
Nakon smrzavanja u dugim i hladnim adigejskim noćima, stigao sam u Krasnodar iscrpljen. Parkirao sam se u blizini hrama posvećenog Svetom caru Nikolaju II Romanovu. Ovaj hram je postao mesto okupljanja, a sveštenik me je srdačno dočekao kada je čuo da sam iz Srbije. „Brate Srbine!“ – uskliknuo je i pozvao me da se uvučem u hram. Ubrzo sam bio počašćen večerom, molitvom i zanimljivim razgovorom o duhovnim temama.
Turiste u Krasnodaru oduševljavaju muzeji, parkovi, kao i simboli Sovjetskog Saveza. Ipak, mene je najviše opčinila toplina ruske duše i ljubav prema ljudima. U glavnom Muzeju Krasnodarske provincije, direktor me je srdačno dočekao, otvorio mi vrata svih izložbi i omogućio da obiđem sve bez plaćanja. Njegova velikodušnost ostavila je snažan utisak.
U Krasnodaru su Kubanski Kozaci proglasili Kubansku Narodnu Republiku, koja je trajala svega dve godine, ali njena tradicija još živi. U centru grada, na raznim svečanostima, mogu se videti muškarci u kozačkim uniformama. Osećao sam se kao da sam upao u vremeplov.
Na Dan Kozaka posetio sam Ataman, selo nedaleko od Krasnodara, koje predstavlja ogroman muzej na otvorenom. Tu su predstavljeni svi aspekti kozačkog života, od starih kuća do polja suncokreta. Kada počne veselje, svi putnici namernici rado su dočekani.
Završila se još jedna poseta bratskoj Rusiji. Uvek kada sam na ruskim granicama, činilo mi se da prelazim prag svog doma. Široka duša i bratski zagrljaj koje sam ponio sa sobom, ostali su mi kao najdraži poklon i svetinja.
