Krađa arheološkog blaga na teritoriji Srbije predstavlja ozbiljan problem koji se često zanemaruje. Ova vrsta kriminala, koja se najčešće odvija na lokalitetima iz perioda Rimskog carstva i srednjeg veka, a ponekad i na praistorijskim nalazištima, utiče na očuvanje kulturnog nasleđa Srbije. Dipl. arheolog Rade Milić, direktor Centra za urbani razvoj, i Stefan Gole, dipl. arheolog i MA menadžer bezbednosti, ukazuju na to da bez adekvatnih kazni i društvene osude, neovlašćena arheološka iskopavanja ostaju neotkrivena i nekažnjena.
Prema rečima sagovornika, krađa arheološkog blaga zauzima visoko mesto među kriminalnim delatnostima u Srbiji, odmah iza trgovine drogama i oružjem. Nažalost, velika većina građana, pa čak i policija, ne prepoznaje ovu vrstu delikta kao krivično delo. Zbog nedostatka kazni, počinioci se ne boje posledica, a ovo ponašanje postaje sve uobičajenije. Milić ističe da se na taj način nanosi nepovratna šteta srpskom identitetu i kulturnom nasleđu, jer se arheološki predmeti poput novca, oružja i ukrasnih predmeta rasprodaju, a arheološki slojevi se uništavaju.
Problem krađe arheološkog blaga postao je posebno izražen u poslednjim godinama, a autoritet institucija koje se bave zaštitom kulturnih dobara je opao. Pre dvadeset ili trideset godina, muzeji i zavodi za zaštitu spomenika imali su mnogo veći autoritet. S obzirom na to da su metal-detektori postali lako dostupni, sve više ljudi se bavi neovlašćenim iskopavanjima, ne shvatajući da time čine krivično delo.
Statistike pokazuju da su najčešće mete arheoloških pljačkaša lokaliteti u istočnoj Srbiji. Prema rečima Milića, na društvenim mrežama se često mogu videti predmeti koji su nelegalno pronađeni, a većina otetih artefakata završava u inostranstvu. Ove aktivnosti često imaju elemente organizovanog kriminala, a kada se procesuiraju, kazne su znatno veće. Pored neovlašćenih iskopavanja, to uključuje i udruživanje radi izvršenja krivičnog dela.
Prema Zakonu o kulturnim dobrima, svi arheološki predmeti pronađeni na teritoriji Srbije pripadaju državi. Ipak, ovaj zakon se slabo poštuje. Gole naglašava da u policiji nema dovoljno stručnjaka koji se bave ovim problemom, dok broj profesionalno zaposlenih arheologa u Srbiji iznosi između 210 i 220, što je nedovoljno za efikasno suzbijanje ilegalnih iskopavanja.
Milić ukazuje na primere drugih zemalja, poput Grčke, gde se kazne za nelegalna arheološka iskopavanja kreću od 5.000 do 50.000 evra, uz mogućnost zatvorske kazne od jedne do pet godina. U slučaju organizovanog kriminala, kazne mogu biti i duže. Ovakva stroga primena zakona pokazuje da je zaštita kulturnog nasleđa moguća samo uz čvrstu podršku države.
Da bi se poboljšao odnos prema arheološkom nasleđu, stručnjaci smatraju da je ključ uspeha dosledna primena zakona i izvesnost kažnjavanja počinilaca. Medijska promocija i javne kampanje takođe mogu doprineti većoj svesti o ovom problemu. Na kraju, naglašavaju da bez odlučne primene zakona, krađa arheološkog blaga će ostati ozbiljan problem koji ugrožava kulturno nasleđe Srbije.
