Grupa Albanaca je u Drenici, na Kosovu i Metohiji, prekrila automobil sa srpskim tablicama zastavom koja nosi obeležja tzv. OVK. Ovaj incident je izazvao oštru reakciju Igora Simića, člana Srpske liste, koji je putem Fejsbuka postavio pitanje međunarodnim predstavnicima o njihovoj doslednosti u pogledu multietničnosti, ljudskih prava i vladavine prava. Simić je ukazao na kontradikciju između njihovih reči i dela, ističući da bi takva situacija bila nezamisliva da je umesto toga Srbin postavio zastavu „Velike Srbije“ na automobil Albanca.
U isto vreme, u Prištini je održan protest podrške bivšim vođama tzv. OVK, Hašimu Tačiju, Kadriju Veseljiju, Redžepu Seljimiju i Jakupu Krasnićiju, koji se suočavaju sa optužbama za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti pred Specijalizovanim većima u Hagu. Na ovom skupu je prisustvovalo mnogo Albanaca, uključujući i predsednicu privremenih prištinskih institucija Vjosu Osmani. Okupljeni su nosili zastave Albanije i tzv. OVK, a neki su bili obučeni u uniforme sa oznakama ove organizacije.
Ovaj protest se održava na dan kada je 2008. godine Priština protivpravno i jednostrano proglasila nezavisnost, kao i uoči završnih reči na suđenju bivšim vođama OVK. U toku su završne reči na suđenju, koje bi trebale biti okončane sutra, a Specijalizovano tužilaštvo traži po 45 godina zatvora za sve četvoricu optuženih. Tači, Veselji, Seljimi i Krasnići su u pritvoru u Hagu od hapšenja u novembru 2020. godine.
Tzv. OVK je tokom 1998. i 1999. godine izvršila brojne zločine uključujući ubistva i otmice, ne samo nad pripadnicima vojske i policije tadašnje Jugoslavije, već i nad Srbima i drugim nealbancima, kao i Albancima koji nisu prihvatili da budu članovi ili pomagači te organizacije. Ovi događaji su ostavili duboke ožiljke na društvu i izazvali brojne kontroverze i podela koje se osećaju i danas.
Simićeva izjava o nedoslednosti međunarodnih predstavnika je posebno značajna u svetlu ovog incidenta. Njegova kritika ukazuje na percepciju da međunarodna zajednica nije uvek jednako reagovala na slične provokacije, što dodatno pojačava tenzije između Srba i Albanaca na Kosovu. Simić postavlja pitanje kako je moguće da se ovakvi incidenti dešavaju bez adekvatne reakcije ili osude od strane onih koji promovišu multietničnost i ljudska prava.
Ovakvi incidenti mogu imati ozbiljne posledice po već krhke odnose između zajednica na Kosovu. Većina Srba na Kosovu se oseća marginalizovano i često su svesni da se njihova prava ne poštuju na isti način kao prava Albanaca. Ovaj osećaj nepravde može dovesti do daljih eskalacija sukoba i nemira.
Protest podrške bivšim vođama tzv. OVK takođe predstavlja simbolički trenutak za mnoge Albance, koji vide te vođe kao heroje otpora protiv srpske vlasti tokom rata. Međutim, s druge strane, za Srbe, ti isti vođe su povezani s teškim zločinima i patnjom njihovih sunarodnika. Ova duboka podela između dva naroda čini budućnost Kosova neizvesnom i težom za postizanje trajnog mira.
U svetlu ovih događaja, jasno je da je potrebno više dijaloga i razumevanja između srpske i albanske zajednice. Samo kroz otvorenu komunikaciju i priznavanje istorijskih nepravdi može se raditi na izgradnji stabilnijih i pravednijih odnosa. Internacionalna zajednica igra ključnu ulogu u ovom procesu i njen angažman će biti presudan za budućnost Kosova i Metohije.
