Komemorativni skup posvećen akademiku Miru Vuksanoviću (1944-2026) održan je u svečanoj sali Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Ovaj događaj okupio je članove porodice, prijatelje i kolege, među kojima su bili i predsednik SANU Zoran Knežević i akademik Jovan Delić. Delić je istakao značaj Vuksanovićeve ostavštine, posebno njegov doprinos očuvanju i razvoju srpske leksike.
Vuksanović je bio poznat po stvaranju novih žanrova i po svojim delima koja su obogatila srpsku književnost. Delić je posebno naglasio „Semolj trilogiju“, koja se sastoji od knjiga „Semolj gora“, „Semolj zemlja“ i „Semolj ljudi“, kao vrhunac Vuksanovićeve proze. Prema njegovim rečima, ova trilogija neće biti zaboravljena i zauzima posebno mesto u istoriji srpske književnosti.
Delić je takođe pomenuo da je prelomni trenutak u Vuksanovićevom radu bila poezija „Tamo – oni“, kada je prvi put napisao rečnik uz svoju poemu. Njegova autopoetička dela, poput „Danonoćnika“, „Silaska u reč“ i „Klesanog kamena“, takođe su ostavila dubok trag. U svojim delima, Vuksanović je izražavao osećanja duboke tuge i samoće, što se može primetiti u poemi „Moračnik“ i romanima „Gradišta“ i „Semolj gora“.
Delić je ukazao na to da je Vuksanovićev odlazak ostavio veliku prazninu u Akademiji i u Matici srpskoj, naglašavajući da će njegov doprinos uvek biti prisutan u srpskoj kulturi. U tom duhu, Zlata Bojović, sekretar Odeljenja jezika i književnosti SANU, podsetila je na prethodnu promociju 20 tomova „Sabranih dela“ Vuksanovića, koja su objavljena povodom značajnih jubileja u njegovom životu.
Bojović je istakla da je Vuksanović bio jedan od najangažovanijih članova SANU, a njegov rad obuhvatao je različite uloge, uključujući upravnika Biblioteke SANU, urednika i voditelja Tribine Biblioteke. Njegov doprinos srpskoj književnosti i jeziku je nemerljiv, a njegova dela su dobijala visoke ocene i priznanja tokom godina.
Profesor Mihailo Pantić je dodao da je Vuksanović uspeo da završi svaki kreativni poduhvat i društvenu obavezu, a imao je priliku da vidi svoja „Sabrana dela“. Pantić je primetio da se u Vuksanovićevim delima oseća arhaičan jezik, koji je dopunjavao „Srpski rečnik“ Vuka Karadžića, čime je doprineo razvoju srpske književnosti.
Pantić je naglasio da je Vuksanović bio pisac koji nije zaboravio svoj maternji jezik, a njegova mitografija je utemeljena u zavičajnom predelu, stvarajući bajkovit i magično realističan svet. Njegov stil je prepoznatljiv i izdvaja se iz epske baštine, a Pantić je ukazao na važnost njegovog dela u savremenoj književnosti.
Profesor Aleksandar Jerkov je dodao da je Vuksanović bio čovek velike akademske moći i kapaciteta, koji je voleo svoju zemlju i posvetio joj se kroz svoj rad. Istakao je da je Vuksanović zaslužan za „semoljizaciju“ srpske književnosti, a njegovo delo zahteva vreme i staloženost za proučavanje.
Vuksanović je rođen u Krnjoj Jeli u Crnoj Gori i diplomirao je 1969. godine Jugoslovensku i opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Njegova karijera započela je kao srednjoškolski profesor u Somboru, gde je bio na čelu Gradske biblioteke. Od 1988. godine bio je upravnik Biblioteke Matice srpske, a od 2011. upravnik Biblioteke SANU. Vuksanović je preminuo 6. februara u Novom Sadu, ostavljajući za sobom bogatu i značajnu književnu ostavštinu.
