Radnici u nekim zemljama imaju različite pristupe prekovremenom radu, što se odražava na njihove radne uslove i nadoknade. Na primer, u Nemačkoj, radna nedelja je propisana na 35,6 sati, a radnici mogu da rade do 10 sati dnevno i maksimalno 48 sati nedeljno, uključujući prekovremeni rad. Premije za prekovremeni rad u Nemačkoj se određuju kolektivnim ili individualnim ugovorima, što omogućava fleksibilnost u pregovorima između poslodavaca i zaposlenih.
U Finskoj, koja ima redovnu radnu nedelju od 37,5 sati, prekovremeni rad je takođe regulisan. Radnici mogu da rade do 48 sati nedeljno, ali samo u periodu od četiri meseca godišnje. Interesantno je da samo 13 odsto radnika u Finskoj zapravo radi prekovremeno. Razlozi za to uključuju visoke premije na platu: prva dva prekovremena sata u danu donose 50 odsto više, dok treći i svaki sledeći sat donose 100 odsto više. Takođe, premija za nedeljni prekovremeni rad iznosi 50 odsto. Finska takođe prepoznaje ozbiljnost kršenja zakona o radnom vremenu, sa kaznama koje uključuju novčane kazne i mogućnost zatvorske kazne do šest meseci.
Istraživanja pokazuju da duga radna nedelja može štetno uticati na fizičko i mentalno zdravlje radnika, kao i na ravnotežu između poslovnog i privatnog života. Studije Eurofonda o prekovremenom radu u Evropskoj uniji, Norveškoj i Velikoj Britaniji ukazuju na to da se u nekim zemljama i dalje smatra normalnim da radnici rade prekovremeno, uprkos potencijalnim negativnim posledicama.
U evropskim zemljama, minimalne premije za prekovremeni rad tokom radnih dana variraju, krećući se od 10, 25 do 40 procenata. Kada je reč o prekovremenom radu tokom državnih praznika, noću ili na dane odmora, te premije mogu rasti do 100 procenata, pa čak i do 150 procenata u nekim slučajevima. Ove razlike u pristupima prekovremenom radu odražavaju kulturološke i ekonomske razlike među zemljama.
Još jedan zanimljiv aspekt jeste da radnici u nekim zemljama mogu umesto premije za prekovremeni rad dobiti 1,5 čas slobodnog vremena za svaki sat koji su proveli radeći prekovremeno tokom radnog dana. Ova opcija predstavlja pokušaj da se radnicima pruži mogućnost da balansiraju između posla i privatnog života, nudeći im fleksibilnost koja može biti od koristi.
Evropska direktiva o radnom vremenu iz 2003. godine postavila je okvir za maksimalni nedeljni rad, ograničivši ga na 48 sati, uključujući prekovremene sate. Ova direktiva ima za cilj da zaštiti radnike od prekomernog rada i da im obezbedi pravo na odmor i slobodno vreme.
U Srbiji, situacija na tržištu rada pokazuje izazove u pronalaženju radne snage, čak i kada su ponuđene atraktivne plate. Naime, postoje izvještaji o kompanijama koje nude plate od 2.000 evra, ali ne uspevaju da pronađu adekvatne radnike. Ovaj fenomen može se povezati sa različitim faktorima, uključujući nezadovoljstvo uslovima rada, nedostatak kvalifikovanih radnika ili jednostavno promenu prioriteta među potencijalnim zaposlenima.
U zaključku, prekovremeni rad je tema koja se različito tretira u različitim zemljama, sa raznolikim pristupima u vezi sa premijama, radnim vremenom i radnim uslovima. Dok neke zemlje teže zaštiti prava radnika i omogućavaju im bolje uslove rada, druge se suočavaju sa izazovima u pronalaženju radne snage, što može uticati na ekonomiju i produktivnost. U svakom slučaju, važno je da se nastavi dijalog o radnim uslovima i pravima radnika kako bi se postigla bolja ravnoteža između posla i privatnog života.
