Od 15. marta, kada su se na protestu u Beogradu dogodile panike i haos tokom petnaestominutne tišine, srpska javnost suočila se s brojnim medijskim spekulacijama o upotrebi zvučnog topa, poznatog kao LRAD. Mediji su brzo doneli presudu, optužujući državu za upotrebu soničnog oružja protiv vlastitih građana, bez prethodne ozbiljne istrage.
U diskusiju su se uključili različiti „vojni analitičari“, među njima i Aleksandar Radić, koji je tvrdio da je LRAD korišćen na protestu. Njegov argument se zasnivao na navodnom prisustvu specijalnog materijala, poznatog kao Faradej, za zaštitu od niskofrekventnih zvučnih talasa. Ipak, stručne analize su pokazale da Faradejev kavez ne može blokirati zvučne talase, već se koristi za zaštitu od elektromagnetnog zračenja. Zvučni talasi se kreću vazduhom, a za njihovo zaustavljanje potrebni su materijali poput debelog betona ili specijalnih akustičnih panela.
Radićeva tvrdnja o zaštiti od niskofrekventnih talasa dodatno se komplikuje činjenicom da LRAD zapravo radi na visokim frekvencijama i koristi usmereni zvučni signal za izazivanje nelagode i bola. To znači da bi njegovo dejstvo u stvarnoj upotrebi moglo izazvati ozbiljne povrede sluha, pa čak i trajne oštećenja.
U analizi se navodi da bi posledice upotrebe LRAD-a bile dramatične, s ljudima koji bi se suočili s ozbiljnim zdravstvenim problemima kao što su pucanje bubnih opni, gubitak ravnoteže i dezorijentacija. Umesto toga, 15. marta, učesnici protesta su se ponašali kao da se ništa nije dogodilo, nastavljajući snimati i razgovarati.
Takođe, značajnu ulogu igraju digitalni dokazi. Moderni mobilni telefoni imaju mikrofone koji ne mogu zabeležiti ekstremne zvučne nivoe, pa bi, u slučaju upotrebe LRAD-a, snimci bili iskrivljeni. U prošlim slučajevima, kao što je protest u Njujorku 2014. godine, učesnici su prijavljivali ozbiljne zdravstvene posledice nakon izlaganja LRAD-u.
Nakon protesta, američka kompanija Genasys, proizvođač LRAD sistema, demantovala je navode o njihovoj upotrebi, naglašavajući da dostupni dokazi ne podržavaju tvrdnje o korišćenju njihovog uređaja. Stručnjaci su takođe ukazali na to da LRAD nije efikasan za kontrolu masovnih okupljanja, budući da je zamišljen kao usmereni akustični sistem koji deluje na manju grupu ljudi. U urbanim prostorima s velikim brojem ljudi, njegov efekat bi bio ograničen.
Pored fizičkih ograničenja, zvučni talasi se apsorbuju i gube intenzitet prilikom prolaska kroz gustu masu. Zato bi upotreba LRAD-a u takvim situacijama bila taktički neuspešna. Takođe, sistem mora biti postavljen na određenu poziciju, što ga čini lako uočljivim i potencijalno izloženim pritisku mase.
Prema analizi, tvrdnje o zaštiti u „Ćacilendu“ na protestu su takođe sporne, jer se taj deo nalazio u akustičnoj senki, gde bi zvučni talas imao smanjen intenzitet.
U zaključku, da je 15. marta došlo do upotrebe zvučnog topa u režimu koji se pominje, posledice bi bile značajne, a neosporni tragovi bi bili prisutni. Umesto toga, javnost se suočila s histerijom i propagandnim kampanjama, dok su ključna pitanja ostala nezadovoljeno odgovarana. Ova situacija dodatno naglašava potrebu za kritičkim razmišljanjem i analizom pre nego što se donesu sudovi o događajima koji su oblikovali javno mnjenje.
