Beograd 1876. godine bio je mesto velikih promena i izazova. U tom periodu, prestonica kneževine Srbije pokušavala je da se transformiše u evropski grad, ali je još uvek nosila obeležja turske dominacije. U tom kontekstu, dva ključna aktera, Čedomilj Mijatović, ministar i diplomat, i Fransis Makenzi, britanski službenik, odigrala su značajnu ulogu u razvoju društvenih vrednosti i humanitarnih inicijativa.
Fransis Makenzi, koji je dolazio iz strogih moralnih načela i bio član Nazarećanskog bratstva, odmah se uključio u život Beograda. Njegova misija nije bila samo da promoviše religioznost, već i da se bori protiv alkohola i pomogne ranjenicima tokom ratnih sukoba koji su u tom trenutku potresali Srbiju. U zemlji koja je bila na rubu rata, Makenzi je prepoznavao potrebu za zdravim životnim navikama i humanitarnom pomoći. Njegova prisutnost u Beogradu obeležena je širenjem svesti o higijeni i zdravstvenim pitanjima, posebno među siromašnijim slojevima društva.
Mijatović, koji je bio oženjen Engleskinjom i član visoke srpske vlasti, imao je privilegiju da se druži sa raznim značajnim ličnostima. Njihovo prijateljstvo temeljilo se na zajedničkim vrednostima i posvećenosti boljitku društva. U vreme kada je kralj Milan bio na vlasti, a zemlja se suočavala sa ozbiljnim izazovima, njih dvojica su se trudila da stvore stabilnije i pravednije društvo.
Beograd je u to vreme bio mesto sukoba, straha i bola. Mnogi su se okupljali da pomognu ranjenicima, dok su žene bile posebno angažovane u pružanju pomoći onima koji su se borili na frontu. Makenzi je prepoznao ovu potrebu i svojim delovanjem nastojao da omogući povratak ranjenika svojim porodicama.
U tom periodu, Beograd je bio ograničen na današnji najuži centar grada. Prostor oko Tašmajdana bio je groblje, a današnji Trg Slavija bio je močvara. Ulice su bile skromne, a grad je brojao oko 15.000 stanovnika, od kojih je bilo više muškaraca nego žena. Ova demografska situacija dodatno je otežavala Makenzijeve pokušaje da promoviše zdrav način života, jer je srpski narod imao duboko ukorenjene tradicije vezane za konzumaciju alkohola.
Makenzi je, uprkos izazovima, odlučio da preduzme korake kako bi promenio situaciju. Godine 1879. kupio je zemljište koje su Beograđani zvali Simićev majur, nadajući se da će isušiti močvaru i stvoriti prostor za gradnju. Njegove ideje su bile isprva shvaćene kao ludost, ali on je bio uveren da se Beograd mora širiti i razvijati. Makenzi je imao viziju da će u budućnosti ta oblast postati deo urbanog centra grada.
Njegova odluka da investira u nekretnine, iako su ga mnogi smatrali ludim, pokazala se kao dalekovida. Uperišivši energiju ka isušivanju močvare i trasiranju ulica, Makenzi je doprineo razvoju Beograda i postavio temelje za buduće urbanističke projekte.
Uprkos svim preprekama, prijateljstvo između Mijatovića i Makenziija je ostavilo dubok trag u srpskom društvu. Njihovi napori da unaprede socijalne vrednosti i pomognu najugroženijima nisu bili uzaludni. Beograd je, uz pomoć ovih vizionara, postepeno počeo da se razvija i transformiše u savremeniji grad. Ova priča o prijateljstvu i posvećenosti ostaje inspiracija za buduće generacije koje se bore za bolje sutra.
