U savremenoj evropskoj književnosti retko se pojavljuju dela tako ambiciozna i umetnički beskompromisna kao što je trilogija „Zaslepljenost“ rumunskog pisca Mirče Kartareskua. Ova trilogija, koja se sastoji od romana „Levo krilo“ (1996), „Telo“ (2002) i „Desno krilo“ (2007), objavljena je u izdanju „Kontrasta“ i prevazilazi tradicionalne granice romana. Kartaresku razbija narativnu formu, stapajući autobiografske fragmente sa fantastikom, metafizikom, poezijom i snovima. Nastajala više od decenije, ova trilogija je ogromnog obima i unutrašnje gustine, delo koje zahteva predanog čitaoca.
Pristupiti jednom takvom delu, koje je poput katedrale sazdane na introspekciji, mitovima, snovima, halucinacijama i istoriji, nije lako. Kartaresku stvara složeni lavirint gde potraga za istinom postaje potraga za slobodom, a zatim potraga za samim sobom. U ovom kontekstu, Bukurešt u komunističkom periodu postaje ključna tačka. Kartaresku oslikava sivilo svakodnevice, opšte stanje očaja i beznađa, straha i skrivenog revolta, a sve to prožeto snovima i halucinacijama.
Kroz lik Mirče, dečaka iz komunističkog Bukurešta, Kartaresku istražuje univerzalne teme poput identiteta, pamćenja, traume, umetnosti i smrti. Njegovo detinjstvo i mladost postaju prizma kroz koju se prelamaju ovi univerzalni motivi. Međutim, roman ne nudi jasne odgovore; svet u Kartareskuovoj prozi je nestalan i fragmentaran, a prošlost se otkriva kao nesigurno tlo.
Iako su prisutni autobiografski elementi, trilogija je univerzalna. Iskustva iz detinjstva, odnosi s majkom, telesna bolest i psihološke krize izlaze iz ličnog okvira i poprima mitske dimenzije. Kartaresku ne piše o sebi da bi se ispovedio, već da bi progovorio o čoveku kao takvom – o njegovoj krhkosti i potrebi za smislom u svetu tame.
Umetnički proces samog pisanja postaje način da čovek postoji. Svaka rečenica se ogleda sama u sebi bezbroj puta, kroz paralelne univerzume. Kartaresku gradi univerzum od slova, stvarajući svet u kojem je on odgovoran za svoj nastanak. Ovaj egzistencijalni čin predstavlja pisanje kao akt spasa, a lični izraz postaje kolektivni vrisak.
U vreme kada je književnost sve više potisnuta brzim medijima i „lakim“ sadržajem, Kartaresku nudi suprotnost – romane koji zahtevaju vreme, pažnju i dubinsko čitanje. „Zaslepljenost“ nije trilogija za svakog, ali otvara prostore koji su širi od svakodnevne stvarnosti. Iako kompleksna, „Zaslepljenost“ nije zatvorena knjiga; ona poziva čitaoca da postane njen saučesnik, ne da je razume, već da je doživi.
Ovo delo se ne pamti po radnji, već po osećaju koji ostavlja; kao putovanje unutar sna ili unutar nečijeg mozga koji sanja ceo svet. Kartaresku kroz ovu trilogiju pokazuje da je književnost još uvek sposobna da bude otkrovenje, suočavajući nas sa sobom i izbavljajući nas iz nas samih. U tom smislu, „Zaslepljenost“ je mnogo više od proznog dela; ona je prostor između svetlosti i tame, mesto susreta snova i sećanja, ogledalo u kojem se odražavaju ne samo autorovi svetovi, već i naši sopstveni.
Na kraju, „Zaslepljenost“ poziva na duboko razmišljanje o ljudskoj prirodi i o kompleksnosti ljudskih iskustava. Kartaresku uspeva da kroz svoje pisanje stvori ne samo priču, već i prostor za introspekciju i lično istraživanje, što ga čini jednim od najvažnijih savremenih pisaca. Njegova trilogija ostavlja snažan utisak na čitaoce, pozivajući ih da se suoče sa sopstvenim unutrašnjim svetovima i pitanjima koja ih muče.
