U Vukovoj zadužbini održan je književni matine pod nazivom „Nedostaju nam“, posvećen jedanaestorici nedavno preminulih pesnika koji su ostavili značajan trag u srpskoj književnosti. Na skupu su se prisetili Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Petra Pajića, Rajka Petrova Noga, Aleka Vukadinovića, Krstivoja Ilića, Dobrice Erića, Slobodana Rakitića, Branislava Petrovića, Ranka Jovovića i Manojla Gavrilovića.
Akademik Matija Bećković, otvarajući skup, istakao je da su svi ovi pesnici bili Vukovi dužnici. On je ukazao na to da su tokom devedesetih godina mnogi od naših najvažnijih pisaca odlazili, a da se to smatralo prirodnim. Međutim, Bećković je naglasio da ništa od toga nije bilo prirodno, te da su umetnici često umirali od „unutrašnjeg metka“, što je metafora za unutrašnje borbe i patnje. Odao je počast umetnicima, podsećajući kako su nekada na sahranama bili prisutni ne samo njihovi kolege, već i obični ljudi, poput kelnera iz kafana koje su često posećivali.
Bećković se prisetio i Branislava Petrovića, kojeg je sreo samo nekoliko dana pre njegove smrti. Petrović je bio svestan svog kraja, dok je Danojlić bio čovek sa izuzetnim talentom. Petar Pajić je bio prvi pesnik s kojim se Bećković susreo u Valjevu, otkrivajući mu mnoge druge pisce. Bećković je takođe govorio o Miodragu Pavloviću, čija želja je bila da bude sahranjen u Beogradu, a završio je blizu Štutgarta. Podsetio je na tragične sudbine drugih pesnika, poput Milana Nenadića i Slobodana Selenića.
Dragan Lakićević, koji je organizovao ovaj skup, podelio je autentične priče i anegdote o pesnicima. On je podsetio na Ljubomirovu pesničku knjigu „Istočnici“, koja je bila na meti napada u osamdesetim. Slobodana Rakitića opisao je kao ozbiljnog i tužnog čoveka, dok je Alek Vukadinović bio posvećen poeziji i ostavio dragocenu knjigu „Kuća i gost“. Krstivoje Ilić je bio pesnik koji nikada nije imao stan u Beogradu, već je živeo kod prijatelja i pisao sjajne elegije.
Lakićević je govorio i o Dobrici Eriću, koji je pola života proveo u Gruži i pola u Beogradu, kao i o Rajku Petrovu Nogu, koji je napisao jedinu malu zbirku za decu. Manojle Gavrilović je bio poznat po tome što se šali da su „slabiji stihovi“ namenjeni deci. Aleksandra Žeželj je pročitala kratke biografije pesnika, dok je glumac Janko Cekić recitovao stihove.
Na kraju skupa, predsednik Skupštine Vukove zadužbine Boško Suvajdžić najavio je da će ovo biti prvi od planiranih matinea koji će se održavati svakog meseca. Bećković je završio citatom iz Šekspira: „Najduža je prva noć u grobu“, naglašavajući važnost sećanja na preminule.
Milovan Danojlić, jedan od najistaknutijih pesnika, ušao je u školsku lektiru sa samo dvadeset godina. Tokom svog života, neumorno je pisao na staroj pisaćoj mašini „Olimpija“, čak i kada je oboleo, insistirajući da mu je donesu u bolnicu kako bi mogao da nastavi sa radom, šokirajući osoblje koje je bilo naviklo na moderne tehnologije.
Ovaj matine je bio emotivan podsetnik na bogatu kulturnu baštinu koju su ovi umetnici ostavili iza sebe, a prisutni su imali priliku da se podsete na njihova dela i doprinos srpskoj književnosti. U svetu koji se brzo menja, ovakvi događaji su važni za očuvanje sećanja na one koji su kreirali umetnost koja nas oblikuje.
