Roman Danijele Repman „Stolica bez naslona“, objavljen u izdanju Trećeg trga i Srebrnog drveta, Beograd 2024, predstavlja duboko emotivno i psihološko istraživanje složenih porodičnih odnosa. Kroz naraciju junakinje pripovedača, Repman osvetljava izazove koji nastaju usled bolesti jednog člana porodice i otuđenja među njenim članovima. Ovaj roman se bavi temama depresije, trauma, i nedostatka komunikacije, pružajući čitateljima uvid u unutrašnji svet junakinje koja se suočava sa bolnom prošlošću.
U središtu priče je porodica čija disharmonija proističe iz složenih emocionalnih dinamika i izazova. Na prvi pogled, motivi koji se istražuju u romanu mogu delovati poznato, ali Repman uspeva da ih prikaže na način koji je duboko emotivan i ličan. Junakinja pripovedač, suočena sa bolesnim bratom blizancem, oseća težinu očekivanja i tereta koji nosi kao zdrav član porodice. Njena traumatična iskustva iz detinjstva, uključujući očevo fizičko kažnjavanje i majčinu depresiju, oblikuju njenu ličnost i utiču na njene međuljudske odnose.
Fragmentarna struktura pripovedanja odražava psihičko stanje junaka, gde su njihovi identiteti razbijeni. Dok neki članovi porodice, poput oca i majke, prihvataju svoje stanje, junakinja se bori sa svojim unutrašnjim demonima i pokušava da se ponovo ucelovi. Njena potraga za identitetom i smirenjem često je ometana sećanjima na detinjstvo, koja su obeležena neispunjenim željama i emocionalnom distancom.
Jedan od najpotresnijih motiva u romanu je junakinjina čežnja za lutkom koja može da plače i doziva „mama“. Ova potreba simbolizuje njen nedostatak bliskosti sa majkom i odsustvo emocionalne podrške u ključnim trenucima. Kao što razvojna psihologija pokazuje, deca često kompenzuju gubitak bliskosti vezivanjem za igračke ili predmete. U ovom slučaju, lutka postaje simbol junakinjine izgubljene ljubavi i pažnje koju nikada nije dobila od majke.
Kroz detaljnu karakterizaciju junaka, Repman uspeva da prikaže složenost emocionalnog stanja junakinje i njene traume. U trenucima samoće, sećanja na detinjstvo izbijaju u njenoj sadašnjosti, dodatno naglašavajući njenu emocionalnu ranjivost. Odsustvo majčine privrženosti ostavlja duboke ožiljke, a junakinja se suočava s činjenicom da nijedna osoba u njenom životu ne može nadomestiti tu izgubljenu vezu.
Repman takođe ističe značaj fotografija u kontekstu sećanja i emocionalnog iskustva. Otac junakinje snima slike koje beleže svet oko njih, ali ne i duboke emocije koje prožimaju njihove živote. Ovi „odrazi“ na fotografijama postaju simbol svega što je ostalo nezapaženo i neizrečeno, naglašavajući kako se mnogi ljudi suočavaju sa svojim životima kroz mimikriju ili potiskivanje emocija.
Na kraju, roman „Stolica bez naslona“ postavlja važna pitanja o ljubavi, gubitku i potrebi za bliskošću. Kroz lirski ton i emotivnu dubinu, Repman istražuje kako trauma oblikuje identitet i kako se pojedinci bore da pronađu smisao u svetu koji ih često odbacuje. Iako se suočava s teškim temama, roman ostavlja čitatelje sa osećajem empatije i razumevanja za složene emocije i izazove sa kojima se junaci suočavaju.
Ukratko, „Stolica bez naslona“ je snažan roman koji istražuje složene porodične dinamike i emocionalne ožiljke, pružajući uvid u unutrašnji svet junakinje čija potraga za identitetom i ljubavlju duboko resonuje sa čitateljima. Repmanova sposobnost da prikaže ljudske emocije i traume čini ovo delo značajnim doprinosom savremenoj književnosti.
