Njena bliskost sa istaknutim ličnostima četničke organizacije, kao i razgranate aktivnosti, svedoče ne samo o dubokoj umešanosti u širenje nacionalne svesti već i o pripremama za oružani otpor. Njeno ime, koje se javlja u kontekstu „poverljivih misija“ između dva svetska rata, dodatno podstiče pretpostavke da je njena uloga bila složenija nego što je zvanično zabeleženo.
Fantastični pejzaž na kome se mešaju barokne fasade nemačkih gradova sa seoskim prizorima Resnika prikazuje nepoznati portret junakinje knjige „Nadežda Petrović – Život i umetnost u službi nacije“ istoričara dr Miloša Timotijevića, objavljene od strane „Službenog glasnika“. Ova biografija je rezultat dugog istraživanja Nadežde, koja je često bila prikazivana necelovito u skladu sa ideološkim i ličnim uverenjima biografa. Timotijević se posvetio nepristrasnom istraživanju njenog porodičnog porekla, sredine i duha vremena koje je oblikovalo njenu ličnost, kao i njenom borbom za nacionalnu slobodu.
Nadežda je kao dobrovoljna bolničarka u Prvom svetskom ratu predstavljala simbol tragedije intelektualne i kulturne elite Srbije. Kao začetnik modernog slikarstva i emancipovana žena, posvetila je svoj život umetnosti, obrazovanju i društvenom angažovanju. Njena uloga u izgradnji novog identiteta kroz umetnost i patriotske organizacije ukazuje na to da je njena ličnost bila složena i angažovana, povezujući individualni umetnički modernizam s nacionalnim stremljenjem.
Knjiga dr Miloša Timotijevića pruža jasno razumevanje Nadeždinog identiteta, koji se oblikovao kroz vrednosti kao što su sloboda, samostalnost i javno angažovanje. Njena borba za postizanje feminističkih principa u praksi, iako nikada nije koristila pojam feminizma, ukazuje na njenu jedinstvenu poziciju u društvu. Nadežda je bila prihvaćena kao patriota i nacionalni radnik, a ne samo kao umetnica, iako je afirmisala novi model ženskog ponašanja.
Timotijević ukazuje da, iako nema neposrednih pisanih dokaza o njenom obaveštajnom radu, njeno delovanje sugeriše da je imala ulogu u poverljivim misijama srpskog oslobodilačkog pokreta. Njena bliskost sa istaknutim ličnostima četničke organizacije svedoči o njenoj umesanosti u širenje nacionalne svesti i pripremama za oružani otpor. Njeno ime u kontekstu „poverljivih misija“ dodatno naglašava složenost njene uloge.
Kao deo humanitarnog društva Kolo srpskih sestara, Nadežda je otputovala u humanitarnu misiju 1903. godine, donoseći pomoć stradalima u Staroj Srbiji i Makedoniji. Njihov dolazak bio je visoko cenjen, a novac koji su podelile istican je kao ključan za opremanje „prve čete“ i podizanje nacionalne svesti. Timotijević navodi da je Nadežda, zajedno sa Milicom Dobri, bila hrabra Srpkinja koja je doprinela pokretu.
Na panslovenskom nivou, Nadežda je ostvarila kontakte na Sveslovenskom kongresu 1908. godine, gde je upoznala mnoge strane političke aktiviste. Njena široka mreža kontakata uključivala je i domaće i strane intelektualce, što sugeriše da je nastojala da pridobije podršku za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda.
Dr Miloš Timotijević se takođe bavio Nadeždinim emotivnim i intimnim životom, ističući da je ostao u senci njenih profesionalnih dostignuća. Iako nije imala atraktivan izgled, Nadežda je svojom energijom privlačila muškarce, među kojima su bili Branko Popović i Ivan Meštrović. Njihovi odnosi su ostali nejasni, ali su svedočili o njenoj kompleksnoj ličnosti.
Knjiga dr Miloša Timotijevića pruža duboko razumevanje Nadežde Petrović kao jedne od najsloženijih ličnosti svoje epohe, čime se ukazuje na njenu važnost u kontekstu srpske istorije i kulture. Njena borba za nacionalnu slobodu, umetnost i emancipaciju žena ostavlja neizbrisiv trag u kolektivnoj svesti naroda.
