Zoran Milivojević, karijerni diplomata, izneo je svoje stavove o trenutnoj situaciji na Bliskom Istoku, posebno u vezi sa odnosima između Sjedinjenih Američkih Država, Kine i Rusije. On je istakao da te dve zemlje ne nameravaju da amnestiraju SAD od odgovornosti za ratne sukobe koji se odvijaju u toj regiji, kao ni da dele odgovornost za posledice koje proizilaze iz tih sukoba. Ove izjave dolaze u kontekstu usvajanja nacrta rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (SB UN), kojom se od Irana zahteva da obustavi napade na zemlje Persijskog zaliva.
Milivojević je naglasio da bi u aktuelnom ratu na Bliskom Istoku odgovornost trebala biti jasno definisana i da bi oni koji su izazvali probleme trebali snositi posledice. Prema njegovim rečima, to su pre svega Sjedinjene Američke Države i Izrael, koji su izveli napade na Iran. Ova izjava ukazuje na složenost geopolitičkih odnosa u regionu i na potrebu za jasnijim razumevanjem uzroka sukoba.
Nacrt rezolucije SB UN 2817, koji je podneo Savet za saradnju zemalja Persijskog zaliva, stigao je u trenutku kada se tenzije u regionu dodatno pojačavaju. Rezolucija zahteva od Irana da obustavi svoje vojne aktivnosti protiv drugih zemalja u tom području, što se može smatrati kao pokušaj da se stabilizuje situacija, ali i kao pritisak na Teheran da prekine sa svojim vojnim operacijama. Milivojević smatra da ovakvi zahtevi ne rešavaju osnovne uzroke sukoba, već samo pokušavaju da zadrže status quo.
Prošle godine došlo je do eskalacije tenzija između Irana i zemalja Persijskog zaliva, a posebno sa Saudijskom Arabijom. Ove napetosti su dovele do brojnih incidenata i sukoba, što je dodatno pogoršalo humanitarnu situaciju u regionu. Milivojević smatra da je važno da međunarodna zajednica prepozna ko je zapravo odgovoran za trenutnu krizu i da se umesto kažnjavanja jedne strane, fokusira na dijalog i mirno rešenje problema.
Takođe, Milivojević ukazuje na to da Kina i Rusija imaju svoje interese u regionu i da se ne žele uključivati u sukobe koji su rezultat američke i izraelske politike. Ove zemlje su više zainteresovane za stabilnost i ekonomsku saradnju, nego za vojne intervencije. U tom kontekstu, rezolucija SB UN može se posmatrati kao deo šire strategije za obuzdavanje Irana, ali i kao način da se zadrži američki uticaj u regionu.
Važno je napomenuti da je situacija na Bliskom Istoku vrlo složena i da se u njoj prepliću različiti interesi. Dok jedne zemlje traže način da se oslobode uticaja drugih, druge se bore da zadrže svoje pozicije. Milivojević ističe da je najvažnije pronaći mirno rešenje koje će obezbediti stabilnost u regionu, a to može biti moguće samo kroz otvoreni dijalog i saradnju svih strana.
U zaključku, Milivojević poziva na odgovornost i proziva one koji su izazvali trenutne probleme da preuzmu odgovornost za svoje postupke. On veruje da je potrebna nova strategija koja će omogućiti da se izbegnu sukobi i da se fokusira na trajna rešenja koja će voditi ka miru i stabilnosti na Bliskom Istoku. Samo kroz zajednički rad i razumevanje može se nadati boljoj budućnosti za sve narode u toj regiji.
