Deca sve češće, ne sluteći da rade bilo šta loše, postaju deo u lancu prevara na internetu. Maloletnici se koriste kao posrednici u prenosu novca, kriptovaluta, droge ili poverljivih podataka – a da ni sami ne znaju u šta su uvučeni. Sa druge strane ekrana, neko im se javi kao prijatelj. Ponekad se predstavi kao stariji drug, ponekad kao anonimni „sponzor“ koji nudi laku zaradu, poklon u igrici ili priliku da „pomognu drugarima“. Ubrzo zatim stižu uputstva: da nešto pošalju, preusmere, preuzmu ili obave „samo jednu stvar“.
U tim nevidljivim tokovima novca i informacija, dete postaje takozvana mula – posrednik koji, nesvesno, izvršava tuđe naloge. Ne zna ni ko je pošiljalac, ni ko je krajnji primalac, ni šta zapravo znači ta jedna jedina radnja koju je obavilo. U Srbiji ne postoje zvanični podaci o maloletnicima koji su iskorišćeni kao posrednici u ovakvim transakcijama, ali iskustva drugih zemalja pokazuju da deca sve češće nesvesno učestvuju u dobro osmišljenim onlajn prevarama, postajući alatke u rukama digitalnih kriminalaca.
Prema podacima Evropola, u velikoj međunarodnoj akciji identifikovano je više od 700 maloletnika koji su učestvovali u transakcijama povezanim sa sajber kriminalom, a neki od njih su imali samo 12 godina. U Velikoj Britaniji, banka Santander UK je u saradnji sa organizacijom Cifas objavila da je tokom poslednjih pet godina više od 23.500 mladih bilo uključeno u transakcije povezane sa pranjem novca, pri čemu većina njih nije ni slutila da učestvuje u krivičnom delu.
Katarina Jonev Ćiraković, stručnjak za bezbednost dece na internetu i društvenim mrežama, ističe da to nije novost. U Latinskoj Americi deca se već godinama koriste za prenos droge, a na Bliskom istoku – za transfer oružja, eksploziva, pa čak i u samoubilačkim misijama. U digitalnom svetu, video-igre su postale novi kanal. Kriminalne grupe, sekte, trgovci ljudima i terorističke ćelije infiltriraju se u platforme za igranje, slušaju ko je emocionalno ranjiv, ko je sam – i ciljano vrbuju.
Deca i tinejdžeri u Srbiji sve češće istražuju Dark Net, najčešće iz radoznalosti ili kako bi preuzeli igrice i softvere koji su inače skupi. Oni informatički potkovani često ga vide kao prostor za „vežbu“ ili „usavršavanje“, ali ne razumeju rizike. Dark Net je deo interneta kojem se ne može pristupiti preko „Gugla“. Potreban je poseban softver koji prikriva identitet korisnika i onemogućava praćenje. Upravo to ga čini idealnim prostorom za kriminal, gde se može naći sve: od dečje pornografije, droge i oružja, do kradenih podataka i lažnih profila.
Prema Jonev, u Nemačkoj i Austriji policija je zabeležila slučajeve u kojima su maloletnici otvarali naloge na platformama za trgovanje kriptovalutama, prenosili kodove, pa čak i slali pakete sa skrivenim predmetima – verujući da pomažu „strimerima“ ili učestvuju u nekoj nagradnoj igri. Mnogi od njih ne shvataju da su u tom procesu postali saučesnici u krivičnom delu.
Jedna baka iz Beograda je, na primer, zamolila unuku da joj instalira aplikaciju koju je dobila u SMS. Devojčica je to, sasvim nesvesno, uradila – i obe su postale saučesnice u internet prevari poznatoj kao fišing. U nekim slučajevima, deca su dobijala uputstva da telefonom skeniraju lične karte članova svoje porodice, ne shvatajući ozbiljnost takvog čina.
Deca sve češće postaju nesvesni učesnici u internet prevarama, ne kao žrtve, već kao pomagači. U pitanju su situacije u kojima maloletnici, ne sluteći ništa loše, preusmeravaju druge korisnike ka lažnim sajtovima, šire zaražene aplikacije ili reklamiraju nepostojeće proizvode. Mnogi ne znaju da time zapravo učestvuju u radnjama zbog kojih bi odrasla osoba odgovarala krivično.
Psiholozi upozoravaju da deca ne prave jasnu razliku između stvarnog i virtuelnog morala. Zloupotrebe na internetu ne doživljavaju kao stvarnu štetu, jer teško povezuju svoj klik sa posledicom. Mnoge opasnosti iz stvarnog života danas su se preselile na društvene mreže, a roditelji su uglavnom informatički nepismeni. Ipak, važno je da se informišu o okruženju u kojem njihova deca odrastaju.
