Na TikToku, korisnica po imenu Ket (@askcatgpt) postavila je zanimljiv video u kojem, čekajući u redu za čaj, koristi „telefon“ koji zapravo nije prava tehnologija. U njenim rukama nalazi se komad providne plastike oblikovan kao mobilni uređaj, ali bez funkcija, aplikacija ili ekrana. Ipak, ona se ponaša kao da skroluje, čita poruke i ubija vreme. Ovaj video je postao viralan ne zbog napredne tehnologije, već zato što postavlja važno pitanje: Da li smo toliko zavisni od telefona da nam je dovoljan i lažni uređaj, samo da bismo se osećali kao da imamo nešto u rukama?
U nastavku, istražujemo priču iza ovog bizarno genijalnog eksperimenta i razne reakcije koje je izazvao. Ket je objasnila da je metafon (npr. methaphone) osmislio njen prijatelj, koji je želeo da ispita koliko je naša zavisnost od telefona fizička, a koliko mentalna. Ideja je jednostavna, ali duboka: Ako stalno osećamo potrebu da imamo telefon u ruci, da li bismo se osećali sigurnije i mirnije ako imamo nešto što ga podseća, makar to bila prazna plastika?
Metafon ne svetli, ne zvoni i ne traži vašu pažnju, ali je već rasprodat. Ono što pruža nije funkcija, već refleksija o tome koliko često uzimamo telefon ne da bismo nešto konkretno uradili, već da bismo ispunili neprijatnu tišinu ili pobegli od sebe. Ovaj eksperiment nas navodi na razmišljanje o našem odnosu prema tehnologiji i o tome koliko često koristimo telefone iz navike, a ne iz stvarne potrebe.
Tokom diskusija na TikToku, neki komentatori su bili razočarani što metafon nije „nevidljiva tehnologija“ iz budućnosti, dok su drugi prepoznali dublju poruku. U svetu u kojem osećaj praznih ruku izaziva anksioznost, čak i običan komad plastike može da pruži utehu, barem kao iluzija poznatog. Ket priznaje da nije primetila smanjenje korišćenja pravog telefona otkako sa sobom nosi metafon, ali je počela više da razmišlja o tome zašto oseća potrebu da koristi telefon i da li ta potreba dolazi iz nje ili iz društva u kojem živi.
U osnovi, metafon izaziva kritičko razmišljanje o našoj zavisnosti od tehnologije i o tome kako ona oblikuje naše svakodnevne interakcije. Naša potreba da stalno budemo povezani može nas navesti da se oslonimo na telefone kao na sredstvo za izbegavanje stvarnosti. Ovaj jednostavni predmet nas podseća na to koliko često posežemo za uređajem, ne da bismo komunicirali, već da bismo izbegli neprijatne trenutke tišine ili osamljivanja.
S obzirom na to da je metafon rasprodat, postavlja se pitanje da li ćemo kao društvo krenuti prema dubljem razumevanju naše zavisnosti od telefona. Da li ćemo se suočiti sa svojim navikama i preispitati ih, ili ćemo nastaviti da se oslanjamo na tehnologiju kao na izvor utehe? Ovaj eksperiment nas podstiče da razmislimo o svojim svakodnevnim navikama i o tome kako tehnologija utiče na naš život i mentalno zdravlje.
Ket je slučajno postala glas savremenog digitalnog nemira, a njen eksperiment nas poziva da se zapitamo koliko smo zaista zavisni od svojih uređaja. U svetu gde je povezanost sa drugima postala lakša, ali i površnija, metafon je simbol naše borbe da pronađemo istinsku povezanost sa sobom i drugima. Ovaj jednostavni komad plastike može delovati kao šala, ali u suštini predstavlja duboku refleksiju o tome kako živimo u digitalnom svetu i kako se nosimo sa izazovima koje on donosi.
Na kraju, kada smo suočeni s pitanjem o zavisnosti od tehnologije, važno je zapamtiti da je svaka interakcija sa uređajem prilika za razmišljanje o našim prioritetima i načinima na koje se povezuju sa svetom oko nas.
