Komunikolog Zorica Tomić je nedavno izjavila da se u njenoj dopunjenoj knjizi „Poljubac“ beleži dramatična promena u kulturnoj klimi o bliskosti, naglašavajući da je sve manje poljubaca i ljudskih susreta. Prema njenim rečima, ljudi su sve manje spremni na otvorenu komunikaciju i prepoznavanje.
Tomić je istakla da je verovanje u to da svako pamti svoj prvi romantični poljubac bilo polazište za istraživanje koje je rezultiralo prvom verzijom njene knjige, objavljenom pre dvadeset godina. Sada je, na zahtev urednice Ivane Misirlić, knjiga dopunjena dodatnim sadržajem. Prvi poljubac, prema njenim rečima, predstavlja važan trenutak koji nas uvodi u svet odraslih, a sam čin ljubljenja je kompleksan fenomen koji nosi duboku simboliku.
Poljubac, kao čin, podrazumeva istovremeno davanje i primanje, te je za njega uvek neophodan „drugi“. Iako osnovno značenje poljupca kao „vrhunca bliskosti i privrženosti“ ostaje nepromenjeno, Tomić ukazuje na promene u društvenoj dijagnozi. Kako je navela, danas se čini da je situacija dramatičnija nego pre dvadeset godina; ljudi se ređe susreću i manje su spremni za otvorenu komunikaciju.
Jedan od ključnih uzroka ovih promena, kako smatra Tomić, jeste pandemija kovida, koja je ostavila duboke posledice na način na koji komuniciramo. Ona ističe opasnost u verovanju da su drugi ljudi naši neprijatelji i da nas fizički ugrožavaju. Takođe, Tomić naglašava da mladi ljudi, posebno žene, sve više izražavaju teškoće u pronalaženju partnera. U savremenoj kulturi, koja promoviše fantaziju o uspehu, pojedinci se plaše da budu „gubitnici“.
Digitalni svet doprinosi ideji da su kraći i površniji kontakti bolji od iskazivanja ranjivosti, a Tomić smatra da se ljudi plaše bliskosti. Ona ukazuje na to da se nudi iluzija da je za sreću dovoljno trajno odsustvo druge osobe, iako svako od nas ima potrebu za ljubljenjem. Poljubac, kako navodi, pomaže pojedincu da prihvati svoju nesavršenost i stiče integritet.
Tomić je takođe skrenula pažnju na savremene probleme usamljenosti, anksioznosti i straha od neuspeha u pronalaženju partnera. Žene su često anksiozne zbog toga da li će pronaći partnera, dok se muškarci suočavaju sa strahom da će izgubiti svoju muškost. Prema njenom mišljenju, uticaj medija i društvenih mreža stvara nerealna očekivanja i standarde izgleda.
Ona primećuje da među mladima gotovo da nema „muvanja“, jer se sve odvija onlajn. Očekivanja koja se postavljaju prema ženama, kao što su da traže uspešne i fizički privlačne partnere, stvaraju dodatni pritisak. Tomić poručuje ženama da promene narativ i da se ne boje da preuzmu inicijativu.
Na kraju, Tomić naglašava da poljubac otvara mogućnost za izgradnju bliskog odnosa. U savremenom svetu, gde je prisutna deseksualizacija, poručuje da je važno prihvatiti sopstvenu nesavršenost. „Samo onaj ko se oseća dobro u svojoj koži može biti privlačan drugima“, zaključuje Tomić.
Ona savetuje da se svaki prostor može iskoristiti kao prilika za razmenu i komunikaciju. Umesto da se fokusiramo na telefone ili izloge, trebamo pružiti drugima priliku da nas pogledaju u oči, čime možemo poboljšati međuljudske odnose i podstaći bliskost.
