U svakodnevnom životu često se mogu čuti svedočanstva ljudi koji tvrde da su nakon smrti svojih bližnjih osetili njihovo prisustvo, čuli korake u kući, prepoznali poznat miris ili čak nakratko ugledali njihov lik. Takva iskustva najčešće se javljaju u trenucima velike tuge, kada srce čezne da još jednom bude blizu onoga koga je izgubilo. Međutim, Crkva upozorava da vernici prema ovakvim iskustvima treba da budu veoma oprezni. Na hrišćanskom portalu Novi život objavljeno je detaljno objašnjenje zašto hrišćanstvo odbacuje mogućnost da se upokojeni vraćaju među žive i zašto ovakve pojave ne treba tumačiti kao susrete s preminulim osobama.
Kako je navedeno, u trenucima tuge i gubitka čovek prirodno traži utehu i želi da oseti blizinu onoga koga je izgubio. „Prirodno je da srce bar još jednom želi čuti glas voljene osobe i još jednom osetiti njenu blizinu. Tuga nas može dovesti do toga da verujemo da je osoba i dalje tu, u našem domu, našem sećanju,“ navodi se u tekstu. Iako takva iskustva mogu doneti utehu, duhovna stvarnost je mnogo složenija nego što se misli.
U Bibliji se ističe da čovek nije samo telo, nego i duša. Isus je rekao razbojniku na Krstu: „Zaista kažem ti, danas ćeš biti sa mnom u raju.“ To implicira da duša nastavlja da živi posle smrti. U priči o bogatašu i Lazaru, Isus pokazuje da su i bogataš i siromah Lazar nakon smrti svesni, jedan u mukama, drugi u utehi. To znači da mrtvi postoje u stvarnosti koja je nama nevidljiva, u Božjoj prisutnosti ili izvan nje. Međutim, Biblija nigde ne uči da se upokojeni vraćaju na zemlju da bi komunicirali sa živima.
Pitanje koje se postavlja je: ako se mrtvi ne vraćaju, ko su onda ta bića koja se živima ukazuju? Biblija nas upozorava da iza ovakvih pojava stoje duhovi obmane. Apostol Pavle piše: „Sotona se pretvara u anđela svetla.“ Zli duhovi imaju moć da se prikažu kao naši najdraži, sa glasom, izgledom i sećanjima koja deluju uverljivo. Njihov cilj je da nas odvrate od Hrista i navede nas da tražimo utehu izvan Boga.
U Starom zavetu, kralj Šaul je pokušao da razgovara s pokojnim prorokom Samuilom preko vračare. Bog je tu praksu osudio jer je znao da otvara vrata mračnim silama. U Ponovljenom zakonu čitamo da je Bog strogo zabranio svaku praksu prizivanja duhova, razgovora s pokojnicima i magijskih obreda. Ovo nije zbog toga što Bog ne želi da se sećamo svojih upokojenih, već zato što zna da se u takvim kontaktima ne javljaju naši voljeni, nego zli duhovi. Bog nas poziva da svoje poverenje ukažemo njemu, a ne demonima.
Hrišćani veruju da duše pravednih posle zemaljske smrti vaskrsnu. Prema tome, mrtvi nisu izgubljeni duhovi koji lutaju svetom, već duše koje su u Božjoj ruci. Ono što nam se ponekad ukazuje, nisu oni, nego duhovne sile koje žele da zamute granicu između života i smrti. Zato hrišćanin ne traži razgovor s mrtvima jer on nije moguć, već traži Boga.
U svetlu ovih učenja, vernici bi trebali da budu oprezni i da ne traže utehu u verovanjima koja su u suprotnosti sa biblijskim učenjima. Prava molitva ne teži ispunjenju samovolje, već da se u našem životu ostvari Božija volja. U tom smislu, reči svetitelja iz Grčke razotkrivaju opasnost od verovanja u moć tamnih sila. Đavo postaje moćan samo ako mu damo pravo i poverujemo u njegovu silu. Kada mu se suprotstavimo sa smirenjem i verom, on nestaje poput praha.
U zaključku, važno je da se vernici oslanjaju na Božiju reč i da budu svesni duhovne stvarnosti koja ih okružuje. Sećanje na upokojene je važno, ali komunikacija sa njima nije moguća. Umesto toga, vernici treba da se mole i traže Božiju prisutnost kao izvor utehe i nade.
