U pravoslavlju, molitva predstavlja mnogo više od samo izgovaranja reči iz knjige; to je živi razgovor između čoveka i Boga, trenutak u kojem se srce otvara i uznosi ka Neba. Molitva je suštinski izraz duše, izvor snage, utehe i prosvetljenja, te se smatra svetinjom koja zahteva unutrašnju pripremu i čistotu srca. Revnosni vernici su svesni važnosti ove prakse, ali često se, obuzeti užurbanim ritmom svakodnevnog života, zaboravljaju da molitva nije samo ritualno čitanje. Ukoliko se molitva izgovara bez prisutnosti srca i uma, ostaje bez ploda. Prava molitva zahteva iskrenost, smirenje i posvećenost; bez ovih osobina, bolje je zastati i pripremiti se nego izgovarati prazne reči.
Kako bi se postigla prava svrha molitve, preporučuje se pridržavanje nekoliko pravila. Prvo pravilo glasi da molitvu treba izgovarati polako i jasno, bez žurbe, sa ljubavlju prema Bogu. Ova sporost omogućava umu i srcu da se fokusiraju na reči i njihov značaj. Drugo pravilo naglašava potrebu za oprostom pre molitve; kako bi se oslobodili tereta nepravde, vernici bi trebali oprostiti svima onima koji su im naneli bol ili nepravdu.
Treće pravilo predlaže da vernici nauče da vole svoju molitvu. Ova ljubav dolazi iz smirenosti i iskrenog odnosa s Bogom. Četvrto pravilo ističe da je za delotvornu molitvu potrebna duboka smirenost srca i unutrašnji, bogomisliteljski život. Molitva postaje snažnija kada je vernik spreman da se ispovedi i pričesti, što je peto pravilo. Ova praksa ne samo da jača duhovnu povezanost sa Bogom, već i pročišćava dušu.
Šesto pravilo savetuje da se molitva izgovara bez slika u mislima; umesto toga, treba pažljivo pratiti reči molitve sa predanošću i strahopoštovanjem. Na kraju, sedmo pravilo naglašava da što više molimo, to snažnije osećamo Božje prisustvo u svom životu. Ova pravila, koja su preneta kroz vekove, nisu samo saveti, već putokazi ka istinskom susretu sa Hristom.
Pravoslavni oci naglašavaju da se molitvi treba pristupiti s poštovanjem, strahom Božijim i radošću u srcu. Kada se molimo polako, sa ljubavlju, praštanjem i smirenošću, kada se ispovedimo i pričestimo, kada odbacimo suvišne slike iz misli i predamo se rečima molitve – tada ona postaje most između zemlje i Neba. U tim trenucima, vernici osećaju da nisu sami, već da ih u tišini srca obasjava i grli prisustvo Samog Boga.
U teškim trenucima, mnogi se obraćaju molitvi Presvetoj Bogorodici i Gospodu Isusu Hristu, verujući da će ona doneti smirenje i nadu. Prema svetom predanju, Juda Tadaj je dobio posebnu blagodat da njegove molitve budu uslišane, a vernici veruju da ova molitva donosi utehu čak i kada su sve nade izgubljene. Sveti episkop Konstantianijski Nifon je objasnio važnost tišine u hramu, naglašavajući da ogovaranje i razgovori o svakodnevnim stvarima umanjuju duhovno iskustvo.
U porodičnim životima, kada ljubav počne da se hladi, duboka molitva može doneti mir, zdravlje i Božiju blagodat. Takođe, pravoslavna molitva, poput Psalma 73, može zaštititi od ogovaranja, zlih jezika i duhovnih iskušenja, donoseći mir i zaštitu srcu. Vekovima, pravoslavni vernici se obraćaju Svetoj Petki Rimljanki u trenucima bolesti i tuge, verujući u njenu moćnu molitvu koja donosi snagu, zaštitu i mir.
Molitva, kao sredstvo komunikacije s Bogom, ima duboko značenje u životima vernika. Ona ne samo da pročišćava dušu, već i osnažuje srce, donoseći utehu i nadu u teškim vremenima. Kroz pravilnu molitvu, vernici se povezuju sa svetim, otvarajući svoja srca za Božiju milost i prisustvo.
