Ana i Veljko Oparnica su pre više od dve decenije, u Novom Selu kod Pančeva, napravili planove za miran život u penziji. Kupili su plac od devet i po ari i kućicu, nadajući se da će stvoriti dom za svoje unuke i uživati u životu daleko od ratnih strahota. Međutim, njihovi snovi su se srušili kada su 1999. godine počeli napadi NATO-a na SRJ, a njihovo novo prebivalište postalo je meta bombardovanja.
Ana se seća tog strašnog trenutka kada su sirene oglasile uzbunu. „Odjeknulo je strašno. Ali, niko nije verovao. Mislili smo da će proći. Ovo je samo upozorenje“, priča Ana, dok joj suze naviru na oči. Oboje su nosili rane iz prošlosti, bivši su logoraši koji su preživeli progone u NDH, a verovali su da će u Srbiji pronaći sigurnost i mir. „Započeli smo život u Vojvodini, uvereni da se rat nikada neće ponoviti“, dodaje.
Ipak, nakon početka bombardovanja, život im se drastično promenio. Ana se seća noći kada su bombardovali rafineriju, kada su se dim i otrovni gasovi proširili gradom, a oni su zatvorili decu u kuće da se ne uguše. „Niko nije ni pomislio da će računi stići na naplatu“, objašnjava ona, a tužna realnost je da su posledice bombardovanja postale evidentne.
Ana je 2014. godine obolela od raka dojke, dok je Veljku, koji je patio od melanoma, dijagnostikovan rak u uznapredovalom stadijumu. „Rekao mi je: ‘Ubijaju nas, ženo, ovi zlotvori odozgo. Ako ne preživim, ti svedoči’“, priseća se Ana, dok se oslanja na štap, kao jedini oslonac u teškim danima.
Tokom agresije na SRJ, Pančevo je bilo bombardovano 24 puta, a mete su bile rafinerija, Petrohemija i Azotara. „Grad je bio zasipan grafitnim bombama koje su paralisale elektromrežu. Ali najstrašnija posledica bila je trovanje vazduha, vode i zemlje“, naglašava Ana. Iz Azotare je iscurilo 250 tona tečnog amonijaka, dok su iz rafinerije izgorele velike količine nafte i derivata. Ove katastrofalne posledice dovele su do zagađenja koje je ugrozilo zdravlje stanovništva.
U analizi uzorka tkiva koju je Ana poslala u Italiju, ustanovljeno je da su prisutne visoke koncentracije teških metala, uključujući uranijum. „Da imam uzorke mog supruga, ko zna šta bi našli?“, pita se Ana, dok se priseća njegovih teških trenutaka i borbe sa bolešću. „Lekar je rekao da se bolest uplela poput paukove mreže i da spasa nema.“
U Novom Selu, Ana se brine o malom domaćinstvu, okružena ljubimcima i cvetnim vrtom koji neguje. Iako je radila više od dve decenije u fabrici „Tesla“, sada se suočava sa svakodnevnim izazovima života. „Najstrašnije je bilo kada su pogodili rafineriju. Dim i gasovi su nas gušili, a ljudi su bežali sa porodicama, tražeći spas“, seća se Ana.
Iako su prošle godine, bol i trauma koje su pretrpeli ostavili su dubok trag. „Moj strah ogledao se u očima moje dece. To vreme koje nam je donelo strah, stres i tugu, zauvek će biti upisano u naše trajanje“, zaključuje ona.
Ana Oparnica je simbol otpornosti i borbe, osoba koja se suočava sa teškom prošlošću dok pokušava da izgradi bolju budućnost. Njena priča je podsećanje na sve one koji su pretrpeli posledice ratova i zagađenja, kao i na važnost suočavanja sa istinom i pravde.
