Vladimir Pejić, izvršni direktor agencije „Faktor plus“, smatra da bi vanrednih izbora u Srbiji moglo da bude „eventualno krajem 2026“. On naglašava da u trenutnoj situaciji ne postoje uslovi za održavanje izbora, a čak i ako bi se postigao konsenzus da neće biti nereda, strah među građanima bi i dalje ostao prisutan. Prema njegovim rečima, potrebno je stvoriti bezbedniji i demokratskiji ambijent pre nego što se razmatraju izbori.
S druge strane, Đorđe Vukadinović iz Nove srpske političke misli smatra da bi izbori morali biti raspisani ranije. On ističe da iako se slaže s Pejićem u mnogim pitanjima, ovde se ne slaže jer vidi mnoge razloge za vanredne izbore. Vukadinović naglašava da je trenutna situacija u društvu krizna i da je zbog toga potrebna potreba za izborima. On ukazuje na to da su nasilni protesti na ulicama neprihvatljivi i da svi akteri, uključujući vlast i opoziciju, snose deo odgovornosti.
Pejić takođe ističe da razgovaramo o izborima, a da ne znamo ko bi učestvovao na njima. On kritikuje metodološke nedostatke u istraživanjima javnog mnjenja, koja se često oslanjaju na hipotetičke učesnike. Prema njegovom mišljenju, vanredni izbori imaju smisla samo kada postoji realna potreba za njima, kao što je gubitak političke većine ili pritisak opozicije.
Vukadinović smatra da je neophodan politički dogovor pre raspisivanja izbora kako bi se stvorili osnovni uslovi za održavanje. On naglašava potrebu okupljanja svih relevantnih aktera, uključujući vlast, opoziciju, studente i institucije, kako bi se izbegli potencijalni konflikti posle izbora. Vukadinović se protivi nasilju i ukazuje na važnost dijaloga kako bi se održali fer i bezbedni izbori.
U poslednje vreme, Srbija je bila svedok nasilnih protesta, što je dodatno pogoršalo situaciju. Pejić ističe da je potrebno da vlast i opozicija jasno osude nasilje, naglašavajući da niko nije protiv protesta, ali svi moraju biti protiv nasilja. On izražava zabrinutost zbog bezbednosti građana i poziva na smirenost.
Pejić takođe ukazuje na to da je vlast u Srbiji homogena po pitanju političke podrške, dok je opozicija vrlo heterogena. Opozicija se sastoji od različitih grupacija, uključujući parlamentarnu opoziciju i studentski pokret, što može otežati jedinstveno delovanje. On ističe da je studentski pokret privukao deo glasova nezadovoljnih građana koji ne žele da glasaju za tradicionalne opozicione stranke.
Vukadinović dodaje da prema istraživanjima, protivnici vlasti ukupno imaju veću podršku, ali naglašava da je broj neizjašnjenih birača ključan faktor. On ukazuje na to da se značajan deo građana ne izjašnjava, što može uticati na ishod izbora. Vukadinović takođe upozorava da bi dodatne podele unutar opozicionih blokova mogle pomoći vlasti da zadrži kontrolu.
S obzirom na trenutnu političku situaciju, oba analitičara se slažu da je neophodan dijalog i saradnja među svim političkim akterima kako bi se izbegle tenzije i nasilje. Pejić i Vukadinović ukazuju na to da je održavanje stabilnosti i bezbednosti u društvu ključno za budućnost Srbije, posebno u svetlu potencijalnih vanrednih izbora.
