Milija Belić, slikar, vajar i teoretičar umetnosti, obeležio je pola veka svog umetničkog rada, a ovaj značajan jubilej proslavljen je u Čačku kroz Međunarodni simpozijum „Umetnost i papir“. Ovaj događaj je zaokružen promocijom monografije koja sadrži tekstove istaknutih francuskih i domaćih istoričara umetnosti, kao i retrospektivnom izložbom koja obuhvata njegovih 50 godina stvaralaštva. Izložba je otvorena u Narodnom muzeju u Čačku, a njen cilj je da prikaže evoluciju Belićevog kreativnog procesa.
Delfina Rajić, istoričarka umetnosti i direktorica Narodnog muzeja, naglašava da Belićev umetnički put obuhvata fundamentalne teme kao što su metafizika, nova geometrija, kinetika, dekonstrukcija i skulptura. Njegova dela dovode u pitanje percepciju prostora i vremena, koristeći vizuelne dvosmislenosti koje pozivaju gledaoca na preispitivanje svojih uobičajenih referentnih tačaka. Ova izložba prikazuje evoluciju njegovih radova, počevši od ranih kreacija do najnovijih dela, kroz razne medije, uključujući slike, skulpture, video-instalacije i digitalne radove.
Rajić objašnjava da izložba nudi jedinstveno iskustvo kroz umetnička dela koja se fokusiraju na osnovne elemente kao što su forma, boja, prostor i materijal. Gledajući dela, posmatrači mogu otkriti neočekivanu emocionalnu i intelektualnu dubinu u njihovoj jednostavnosti. Takođe, ističe se i konstatacija Petra Omčikusa da je Belić intelektualac koji je zadržao toplinu, što dodatno osvetljava njegov pristup umetnosti.
Milija Belić rođen je 1954. godine u Rudovcima, blizu Beograda, gde je diplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti. Tokom osamdesetih godina prošlog veka preselio se u Francusku, gde je doktorirao estetiku. Osnivač je udruženja Carrment Art Construit u Parizu i redovno učestvuje na salonu Ralits Nouvelles. Njegova dela nalaze se u kolekcijama Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Nacionalne biblioteke Francuske, Muzeja Satoru Sato u Japanu, kao i Muzeja umetnosti koledža Boudin u Sjedinjenim Američkim Državama.
Božidar Plazinić, vizuelni umetnik i osnivač Centra za vizuelna istraživanja, naglašava da je Belić oduvek bio poznat po svom interesovanju za teoriju umetnosti. On ne samo da je praktikovao svoj slikarski koncept, već ga je i teoretski razrađivao. Plazinić napominje da Belić često nije imao razumevanja u Srbiji za svoje ideje, pa se stoga preselio u Pariz, gde je nastavio da se bavi umetničkom praksom, kao i teorijom umetnosti.
Belić je uspeo da razume zahteve savremene umetnosti, koja traži od autora da savlada različite oblasti kako bi postao ličnost od integriteta. Iako umetnost nije egzaktna, ona dolazi iz viših sfera, a umetniku je neophodno da ima raznolika znanja kako bi mogao da se celovitije izrazi. Njegovi teoretski radovi dokazuju da je umetnost večna i nedokaziva, što je suprotno tezi nemačke klasične filozofije o kraju umetnosti.
Tokom pet decenija svog rada, Belić je postavio važno pitanje: da li je svet onakav kakvim ga vidimo ili onakav kakvim mislimo da ga vidimo? Kroz svoja dela, on uvodi vizuelne dvosmislenosti, nemoguće perspektive i lažnu preciznost, što poziva posmatrače da se neprestano preispituju. Njegova umetnost nije samo estetska već i filozofska, pozivajući gledaoce da istražuju dublje aspekte realnosti.
U svetlu Belićevog jubileja, jasno je da je njegov doprinos umetnosti značajan ne samo u Srbiji, već i na međunarodnoj sceni. Njegova sposobnost da spoji teoriju i praksu čini ga jedinstvenim umetnikom čiji rad poziva na kontemplaciju i razumevanje složenosti umetničkog izraza. Svojim delima, Belić ne samo da oživljava umetnost, već i stvara prostor za dijalog o njenoj suštini i vrednosti u savremenom svetu.
