Pripremaju se izmene Zakona o dobrobiti životinja u Srbiji, a Ministarstvo poljoprivrede najavljuje da će novi propisi biti usklađeni sa standardima Evropske unije. Međutim, deo stručne javnosti i organizacija za zaštitu životinja kritikuje predloženi nacrt, smatrajući da on ne unapređuje već pogoršava položaj životinja u zemlji. Aleksandar Gavrić iz organizacije Animal Rescue Serbia ističe da nacrt sadrži ozbiljne nedostatke, a posebno se žali što nisu konsultovani oni koji svakodnevno rade sa životinjama.
Jedan od ključnih problema je predlog da se hvatanje napuštenih životinja poveri privatnim firmama, koje neće imati obavezu da podnose izveštaje o svom radu. Gavrić upozorava da to može dovesti do situacije u kojoj vlasnici kućnih ljubimaca nikada neće saznati šta se desilo sa njihovim životinjama. Privatne firme bi mogle da preprodaju ili eutanaziraju životinje bez ikakvih tragova, čime se otvaraju brojne mogućnosti za zloupotrebe.
Dodatnu zabrinutost izaziva i predlog da ministar poljoprivrede može doneti odluku o eutanaziji čitave vrste životinja. Gavrić naglašava da se time praktično otvara prostor za komercijalne interese, kao što su ubistva divljih životinja zbog krzna i profita. Aktivisti smatraju da postojeći zakon već sadrži rešenja koja treba dosledno primenjivati, umesto da se ukidaju. Sterilizacija, kastracija i čipovanje su mere koje su već predviđene, ali se ne sprovode kako treba.
Prema Gavriću, veliki broj napuštenih životinja rezultat je neodgovornog vlasništva. Ljudi često uzimaju pse ili mačke bez razmišljanja, a kada shvate da nemaju vremena za njih, životinje završe na ulicama. „Živa bića nisu cipele koje možemo da ostavimo u ormanu“, naglašava on. Da bi se problem rešio, potrebna je sistemska edukacija građana, kako odraslih, tako i dece.
Organizacija Animal Rescue Serbia već sprovodi program hvatanja, sterilizacije i vraćanja (CNR) pasa na ulicu, ali se mora raditi na povećanju svesti građana o važnosti sterilizacije. Mnogi odbacuju besplatnu sterilizaciju, dok istovremeno nemaju problem da napuštaju štenad ili mačiće u kontejnerima. Gavrić predlaže uvođenje obavezne obuke za buduće vlasnike životinja, kako bi se osiguralo da budu svesni svojih obaveza prema životinjama.
Problem predstavljaju i prihvatilišta i azili, koja su zakonski obavezna od 2009. godine, ali često ne ispunjavaju zakonske obaveze. Gavrić naglašava potrebu za većom kontrolom veterinarskih inspekcija i uključivanjem javnosti u nadzor nad ovim institucijama.
Osim institucionalnih rešenja, aktivisti ističu važnost kulture ophođenja prema životinjama. Često dolazi do sukoba između ljudi koji vole životinje i onih koji ih se plaše, a na kraju svaka svađa se odražava na životinjama. „Edukacija i dijalog su ključ, a ne svađe“, zaključuje Gavrić.
On smatra da je trenutak da se ozbiljno razgovara o odgovornom vlasništvu i dugoročnim rešenjima za zaštitu životinja. „Životinje nisu krive za probleme koje smo mi ljudi napravili. Ako želimo društvo koje je humano i evropsko, zakoni moraju da budu takvi da štite one koji sami ne mogu da se zaštite“, dodaje on.
Ovo pitanje je od suštinske važnosti za budućnost životinja u Srbiji, a akcije i stavovi stručne javnosti i aktivista će igrati ključnu ulogu u oblikovanju budućih propisa.
