Dok je Ratko Dražević na svetskom nivou bio angažovan u filmskoj produkciji, ja sam kao studentkinja Akademije uporno pokušavala da dobijem neku ulogu u „Avala filmu”. Tokom trinaest poziva na razna probna snimanja, svaki put sam bila odbijena, uz obrazloženje: „Šteta, tako je talentovana, ali je nefotogenična”. Iz neobjašnjivih razloga, činilo se da su uvek pokušavali da od mene naprave plavušu.
Bezbroj puta su me farbali u plavo, do te mere da mi je kosa oštećena i počela da opada. Često sam nosila turbane, koji su tada postali popularni, kao rezultat njihovih nemarnih pokušaja da me preoblikuju. Oduzimali su mi obrve, ten su mi tamnili, a loše osvetljenje nije doprinosilo mom izgledu. Kada bi me tako „pripremili”, snimali bi me, a ja bih se osećala kao da sam unakažena.
Na probnim snimanjima su često tražili i da me slikaju naga, što sam uvek odbijala. Tokom jednog takvog snimanja kod Žike Mitrovića, izjavila sam: „Ako su vam potrebne striptizete, zašto ne idete u ’Lotos bar’? Zašto dovodite nas glumice sa Akademije?” U vreme kada je Ratko sa nekim glumcima potpisao holivudske ugovore, ja sam se osećala izopšteno. Kako to da su neki već unapred imali obezbeđene uloge, dok sam ja stalno bila u ciklusu odbijanja?
Pobeda pripada onima koji se nikada ne predaju, ponavljala sam sebi, nadajući se da ću jednog dana moći da izrazim svoje osećaje prema Ratku i toj ogromnoj nepravdi. Iako sam želela da mu se obratim, nikada nisam imala hrabrosti da mu zakucam na vrata kancelarije, dok su razne starlete i ambiciozne devojke to činile bez zastajkivanja.
Ratko Dražević i ja smo često delili smeh i radosne trenutke. Njegov glas, pun emocija, često mi je šapnuo: „Malo moje…” u tonu koji je podseća na nežnost. Prvi put sam ga srela u Klubu književnika, gde me je Vuk Vučo zaprosio. U tom trenutku sam srela i njega, koji je bio okružen smehom i toplinom. Mira Trailović, upravnica Ateljea 212, mi je sugerisala da mu otvoreno ispričam o svojim iskustvima na probnim snimanjima.
Ohrabrena, prišla sam Ratku i direktno ga pitala zašto me ne angažuje. Njegova iznenađena reakcija me je podstakla da nastavim, iznoseći svoj bes i frustraciju. Osećala sam da je on drugačiji, da nije navikao na ovakav pristup. Ostali smo u razgovoru do tri ujutru, a njegova otvorenost i interesovanje su me iznenadili.
Kada sam konačno izrazila svoj bes, laknulo mi je. Ratko me je posmatrao s poštovanjem i interesovanjem, a ja sam shvatila da je on zaista posebna ličnost. Njegove krupne crne oči skrivale su duboku složenost, koja je odražavala njegov karakter. Priča o Ratku i meni podseća na legendu o Pigmalionu, umetniku koji je oživeo svoju stvorenu skulpturu.
Ratko je bio čovek izuzetne snage i hrabrosti, privlačio je žene koje su često patile zbog njega. Njegova elegancija i muževnost nisu prolazile nezapaženo, a iza njegovih tamnih očiju krila se tuga. Sa svakim susretom, shvatala sam da je on ne samo producent, već i složena ličnost koja je znala da inspiriše i izaziva.
Na kraju, moja borba za pravdu u filmskoj industriji se nastavlja, ali sada sa novim razumevanjem kompleksnosti ljudi poput Ratka Draževića. Njegova snaga i strast su me podstakli da se nikada ne predajem, jer u svetu umetnosti, kao i u životu, pobeda pripada hrabrima.
