Akcija međunarodnih vojnih snaga na porodičnu kuću Abazovića izvedena je u ranim jutarnjim časovima 2006. godine, a događaj je ostavio dubok trag u sećanju porodice i šire zajednice. U tom trenutku, karabinjeri su opkolili kuću Abazovića i počeli da pucaju. U pucnjavi koja se dogodila, smrtno je ranjena Rada Abazović, a pripadnici italijanskog kontigenta SFOR-a nisu dozvolili dva sata da ranjenoj ženi bude pružena lekarska pomoć.
Kada su konstatovali da je Rada gotovo mrtva, karabinjeri su konačno dozvolili sanitetu iz Rogatice da priđe ranjenoj ženi. Prva pomoć joj je ukazana u Domu zdravlja u Rogatici, odakle je prebačena u bolnicu u Foču. Nažalost, Rada Abazović je preminula na operacionom stolu, ostavljajući iza sebe porodicu u dubokom bolu.
Tokom napada, njen jedanaestogodišnji sin Dragoljub i suprug Dragomir takođe su zadobili teške povrede. Dragoljub je bio teško povređen, dok je Dragomir ranjen u glavu. Ispostavilo se da je SFOR greškom napao Abazoviće, tražeći drugu osobu, ali vojnici nisu želeli da priznaju šta se zaista dogodilo tokom napada.
Vojnici međunarodnih mirovnih snaga tvrdili su da su se „branili“ jer su, navodno, pokojna Rada i njen sin Dragoljub na njih pucali iz automatskog oružja, dok su tvrdili da je Dragomir sam sebi pucao u glavu. Međutim, takve navode je u junu 2006. demantovalo Okružno javno tužilaštvo iz Istočnog Sarajeva, koje je utvrdilo da Rada i njen sin nisu pucali, a da je Dragomir ranjen u glavu zrnom iz pištolja kalibra devet milimetara, kojim su bili naoružani italijanski karabinjeri.
Unatoč ovim saznanjima, za ovaj zločin niko nije odgovarao. Porodica Abazović pokušala je da dođe do pravde angažovanjem dva advokata, ali su svi njihovi napori ostali bezuspešni. Upravni organi su im uskraćivali pravo na žalbu, što je dodatno otežalo njihovu situaciju. Kao rezultat toga, porodica Abazović neće dobiti nikakvu odštetu za gubitak i patnju koju su pretrpeli.
Ovaj tragični događaj ukazuje na ozbiljne probleme u radu međunarodnih vojnih snaga u regionu, ali i na širi kontekst pravde i odgovornosti. U mnogim slučajevima, žrtve nasilja i njihove porodice se suočavaju sa dodatnim izazovima kada pokušavaju da dobiju pravdu, posebno kada su u pitanju vojne operacije i intervencije. Ovaj incident je postao simbol borbe za pravdu i istinu u regionu, gde su mnogi ljudi izgubili živote zbog grešaka ili zloupotreba moći.
U društvu u kojem se često raspravlja o pravima i pravdi, slučaj Abazovića postavlja važna pitanja o odgovornosti međunarodnih snaga i o tome kako se tretiraju civiliani u sukobima. S obzirom na to da su vojnici često zaštićeni pravilima i zakonima koji se odnose na međunarodne vojne operacije, slučajevi poput ovog ukazuju na potrebu za većom transparentnošću i odgovornošću.
Porodica Abazović, koja je pretrpela nezamisliv gubitak, ne samo da se suočila s tugom, već i s institucijama koje su im uskratile pravdu. Njihova borba za istinu i pravdu može poslužiti kao podsticaj za širu zajednicu da se založi za promene u sistemu, kako bi se obezbedilo da se slični incidenti ne ponove i kako bi se osiguralo da se svaka žrtva nasilja čuje i dobije priliku za pravdu.
S obzirom na sve što se dogodilo, važno je nastaviti razgovor o pravima žrtava i njihovim potrebama, kao i o odgovornosti onih koji su zaduženi za sprovođenje zakona i međunarodnih pravila. U suprotnom, pravda će ostati nedostižna, a tragedije poput one porodice Abazović će se ponavljati bez odgovornosti ili kazne.
