Ratko Dmitrović, poznati novinar, izazvao je veliku pažnju na društvenim mrežama kritikujući beogradske glumce zbog njihovog političkog angažovanja i, s druge strane, nedostatka kritike prema situaciji u Hrvatskoj. U svom postu na Iksu, Dmitrović je izrazio mišljenje da je veliki broj beogradskih glumaca aktivno politički angažovan, ali se posebno osvrnuo na njihovu pasivnost kada je reč o ustaštvu u Hrvatskoj.
Prema njegovim rečima, oko 95% beogradskih glumaca se protivi aktuelnoj vlasti, učestvuju u protestima, govore o društvenim temama, animiraju građane i daju intervjue. Dmitrović smatra da je to potpuno legitimno i da svako ima pravo na svoje mišljenje i stav. Međutim, on je naglasio da se mora obratiti pažnja na kontrast između angažovanja beogradskih glumaca i njihovog stava prema situaciji u Hrvatskoj, gde, prema njegovim rečima, vladaju ustaške tendencije.
On je istakao da je Hrvatska pogođena porastom ustaštva, a kao primer naveo je „Domovinski pokret“, koji je deo vlade Hrvatske i ima svoje ministre. Dmitrović je ukazao na incident kada je potpredsednik Vlade Hrvatske, Ivan Anušić iz HDZ-a, na koncertu Marka Perkovića Tompsona uzvikivao „Za dom spremni“, što je poznati ustaški pozdrav. On se zapitao da li hrvatski glumci protestuju protiv ovih pojavnosti i da li su ikada viđeni na ulicama, govoreći protiv ustaštva.
Prema njegovim rečima, jedini glumac koji se otvoreno protivi ustaštvu je Vili Matula, dok ostali hrvatski glumci ćute o ovoj temi. Dmitrović je naglasio da je „Hrvatsko društvo filmskih djelatnika“ otvoreno podržalo pokret „Srbija protiv nasilja“, ali da su, ćutanjem, podržali aktuanu vladu koja ima proustaške tendencije.
On je upitao zašto srpski glumci, koji se često angažuju sa hrvatskim kolegama, ne reaguju na ovu situaciju. Prema njegovim rečima, mnogi srpski glumci ne vide problem u bliskim kontaktima sa hrvatskim kolegama, čak ih i hvale, snimaju filmove s njima i dovode ih u Beograd, Novi Sad i Niš.
Dmitrovićova analiza otvara važno pitanje o etičkom i moralnom angažovanju umetnika u društvenim pitanjima. Da li je u redu ne reagovati na stvari koje se dešavaju u susednim zemljama, posebno kada su u pitanju ozbiljna pitanja poput nacionalizma i rehabilitacije ustaštva? Njegovo mišljenje može izazvati polemiku i kod publike, ali i među samim glumcima.
U ovom kontekstu, važno je napomenuti da umetnici često imaju značajnu ulogu u oblikovanju društvene svesti i promovišući pozitivne promene. Njihovo angažovanje može biti ključno za borbu protiv netolerancije i mržnje. Međutim, Dmitrovićova kritika može se shvatiti i kao poziv na odgovornost, kako za umetnike, tako i za društvo u celini.
Kritika Ratka Dmitrovića može imati dalekosežne posledice, jer može podstaknuti javnu diskusiju o ulozi umetnika u društvenim pokretima, kao i o tome kako se umetnost i politika prepliću. U svetu gde se često čuju glasovi protiv nasilja i mržnje, bitno je postaviti pitanje šta umetnici mogu učiniti da doprinesu izgradnji boljeg društva.
Na kraju, Dmitrovićev post može biti shvaćen kao podsticaj da se otvore neka važna pitanja o etici, umetnosti i odgovornosti umetnika u savremenom društvu, posebno u kontekstu osetljivih tema kao što su nacionalizam i sećanja na ratne zločine. U svakom slučaju, ova tema zaslužuje dalju diskusiju i analizu, kako bi se došlo do dubljeg razumevanja uloge umetnosti u društvenim promenama.
