Svaki roditelj teži da olakša život svom detetu, ali ponekad, iz najbolje namere, može napraviti grešku koja će uticati na bezbednost i samostalnost deteta. Psiholozi upozoravaju da jedna svakodnevna navika, koja se činim bezazlenom, može imati dugoročne posledice po razvoj komunikacijskih veština i samopouzdanja kod dece.
Roditelji obično žele da pomognu kada njihovo dete ne zna kako da veže pertle, ne može da reši neki zadatak, ili se muči da objasni šta želi da kaže. Ovaj zaštitnički instinkt je normalan, ali stručnjaci ističu da deca kroz pokušaje, greške i traženje rešenja razvijaju važne životne veštine. Jedna od najčešćih navika roditelja je završavanje rečenica umesto deteta.
Razlozi zbog kojih roditelji to rade su različiti. Mnogi to čine iz želje da pomognu. Kada dete zastane usred priče, tražeći pravu reč, roditelju je prirodno da uskoči. Neki to rade iz nestrpljenja, neki iz navike, dok drugi žele da dete ne oseti neprijatnost dok govori. Ipak, ti trenuci kada dete pokušava da pronađe prave reči su od suštinskog značaja za njegov razvoj, jer u tim trenucima uči kako da organizuje misli, izrazi osećanja i jasno komunicira.
Psiholozi naglašavaju da je zastajkivanje tokom govora normalno kod dece. Njima je potrebno vreme da obrade ono što žele da kažu i pronađu način da to izraze. Ako roditelji često završavaju rečenice umesto njih, deca mogu nesvesno dobiti poruku da nisu dovoljno sposobna da sama izraze svoje misli. Vremenom, to može dovesti do nesigurnosti, a neka deca počinju da se povlače u razgovorima ili manje pokušavaju da se izraze.
Mnogi roditelji žele da njihovo dete govori pravilno, brzo i jasno, ali stručnjaci podsećaju da je najvažnije da dete oseti da ga neko zaista sluša. Nije svaka rečenica koju dete izgovori savršena, niti svaka priča mora odmah da ima smislen tok. Ono što dete pamti jeste osećaj da je njegov glas važan.
U brzom svakodnevnom životu, odrasli često zaborave da deca ne obrađuju informacije istom brzinom kao oni. Ono što odrasla osoba može izgovoriti za nekoliko sekundi, detetu može zahtevati mnogo više vremena. Međutim, upravo u tom čekanju nastaje prilika za razvoj samopouzdanja. Kada dete samo uspe da pronađe reči, rešavanje tog malog izazova postaje veliki korak za njegovu sigurnost.
Roditelji bi trebalo da budu svesni važnosti davanja prostora detetu da se izrazi. Umesto da uskočite i završite rečenicu, dajte detetu vremena da razmisli i pronađe prave reči. Na taj način, ne pomažete samo detetu da razvije svoje komunikacijske veštine, već mu pomažete da izgradi i samopouzdanje.
Uloga roditelja je da stvore okruženje koje podstiče otvorenu komunikaciju. To može uključivati postavljanje pitanja koja podstiču dete da razmišlja i razgovara, umesto da jednostavno daju odgovore. Na primer, umesto da kažete: „To je slon!“, možete pitati: „Šta misliš, šta je ovo?“ Ovaj pristup omogućava detetu da uči kroz interakciju i aktivno učestvuje u razgovoru.
Ponekad je teško, naročito kada roditelji imaju mnogo obaveza i žele da sve ide brzo. Međutim, uzmite u obzir da je svaki trenutak proveden u komunikaciji sa detetom prilika za njegov razvoj. Uložite napor da slušate i dajte detetu priliku da se izrazi. Kroz ovo, stvara se ne samo bolja komunikacija, već i dublji odnos između roditelja i deteta.
Na kraju, važno je zapamtiti da je detetov glas važan, i da svako dete zaslužuje priliku da bude saslušano. Učenje strpljenja i davanje prostor detetu da se izrazi može doneti dugoročne koristi u njegovom razvoju i samopouzdanju.
