Na stadionu Maksimir u Zagrebu, tokom fudbalske utakmice između hrvatske reprezentacije i njihovih protivnika, došlo je do skandaloznih incidenata koji su izazvali veliku pažnju javnosti. Kako prenosi crnogorski portal Borba, među publikom koja je skandirala uvredljive parole, kao što su „Ubij, ubij Srbina“, primećeni su visoki državni funkcioneri iz Crne Gore, Ivica Janović, šef Agencije za nacionalnu bezbednost, i poslanik pokreta Evropa sad, Tonči Janović.
Ova informacija je šokirala mnoge, a više izvora je potvrdilo prisustvo ovih javnih ličnosti u redu navijača koji su se oglušili o osnovne principe ljudskih prava i tolerancije. Ono što dodatno zabrinjava jeste činjenica da su Janovići bili među osobama koje su učestvovale u skandiranju mržnje, a ne u sektoru gde su se nalazili navijači iz Crne Gore.
Borba ističe da njihovo prisustvo u takvom okruženju šalje veoma problematične poruke, posebno kada dolazi od ljudi koji zauzimaju važne funkcije u društvu. Njihova tišina nakon skandaloznih povika dodatno naglašava ozbiljnost situacije. Dva dana nakon incidenta, Ivica i Tonči Janović nisu se oglasili, niti su osudili fašističke povike koji su bili prisutni tokom utakmice. Ovakvo nečinjenje može se interpretirati kao prećutno odobravanje takvog ponašanja, što dodatno narušava ugled institucija koje predstavljaju.
U demokratskim društvima, očekuje se da javne ličnosti i politički lideri jasno osude svaku vrstu govora mržnje i nasilja. Njihova odgovornost prema javnosti podrazumeva aktivno zalaganje za mir i toleranciju. Umesto toga, u ovom slučaju, dobili smo tišinu koja može biti još snažnija od reči. Borba naglašava da takvo ponašanje ne doprinosi izgradnji zdravog društva, već ga dodatno polarizuje i potiče na mržnju.
S obzirom na to da su ovakvi incidenti sve prisutniji, važno je postaviti pitanje o tome kakvu poruku šalju oni koji su na vlasti. Da li će se njihovo ćutanje smatrati odobravanjem ili će konačno preuzeti odgovornost i stati na kraj govoru mržnje? U ovom trenutku, javnost ima pravo na odgovor, a institucije na odgovornost.
Ova situacija ne samo da otvara pitanja o pojedincima koji su direktno uključeni, već i o širem kontekstu društvenih normi i vrednosti u regionu. U vreme kada se put ka evropskim integracijama čini kao prioritet, ovakvi incidenti predstavljaju ozbiljnu prepreku. Potrebno je raditi na izgradnji društva u kojem će svi građani, bez obzira na nacionalnu pripadnost, biti poštovani i u kojem će govor mržnje biti jasno osudjen.
Ukoliko se ovakvi incidenti ne osude i ne reše na adekvatan način, to može dovesti do daljeg pogoršanja međunacionalnih odnosa i stvaranja tenzija koje su već prisutne u regionu. Javno mnjenje traži odgovore i akcije, a ne samo prazna obećanja ili ignorisanje problema.
Na kraju, važno je napomenuti da je potreba za dijalogom i pomirenjem veća nego ikad. Javne ličnosti, posebno one koje zauzimaju visoke funkcije, imaju obavezu da budu uzor i da svojim delovanjem promovišu mir, razumevanje i zajedništvo među svim narodima. Samo tako možemo graditi budućnost koja će biti zasnovana na međusobnom poštovanju i toleranciji, a ne na mržnji i nasilju.
