Fudbal u Srbiji i dalje ima snagu da probudi emociju, zaustavi korak na ulici i pokrene razgovor među potpunim strancima. U to smo se uverili u samom centru Beograda, u galeriji Gorana Gavrančića, bivšeg reprezentativca i člana čuvene odbrane koja je pod vođstvom Ilije Petkovića u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2006. primila samo jedan gol.
Sa nacrtima i maketama oko sebe, ali sa pogledom koji se uvek vraća na teren, Gavrančić govori o današnjoj reprezentaciji, predstojećim izazovima i energiji koja se širi Beogradom pred meč sa Engleskom. Taj razgovor, jedna stara lopta u izlogu i slučajni prolaznik postali su početak malog eksperimenta koji je pokazao koliko Srbi i dalje žive za fudbal.
„Imamo jednu reprezentaciju koja se zove Srbija i pred ovako važne utakmice od velikog je značaja da se oseti podrška sa svih strana. Nadam se da euforija nije samo zbog Engleza, već da ljudi veruju u ovaj tim koji ima i snage i kvaliteta da se plasira na završni turnir u SAD, Meksiku i Kanadi,“ kaže Gavrančić dok iz svoje galerije u centru Beograda posmatra prolaznike i pomalo čezne za vremenima kada mu je fudbal bio važniji od arhitekture.
„Raduju me ovi redovi ispred blagajne stadiona Crvene zvezde. Naš narod voli fudbal i verujte mi, meni je žao što danas nisam reprezentativac Srbije jer znam koliko bih živeo i koliko bih se radovao duelu protiv Engleske. To je posebna vrsta zadovoljstva, privilegija koju samo fudbal može da ti priušti. Sada se bavim nekim drugim poslom, svaki dan sam u kontaktu sa mušterijama, ali priča obavezno skrene na fudbalske teme. Pitaju me šta očekujem, hoćemo li da se kvalifikujemo, u kom sastavu igramo…“
Kako bismo njegove reči proverili u praksi, izveli smo mali eksperiment. U izlog galerije postavili smo staru fudbalsku loptu, repliku sa prvog Mundijala u Montevideu i čekali da vidimo hoće li privući pažnju prolaznika.
„Uključujem štopericu, ako se niko ne zaustavi u roku od deset minuta, lopta ostaje u vlasništvu galerije,“ predložio je Gavrančić. Nismo čekali dugo. Mladić po imenu Miloš zaustavio se ispred izloga, vraćao se nekoliko puta, a onda ušao unutra, ne zbog arhitekture ili Goranovih crteža, nego zbog fudbala.
„Oprostite što vas prekidam, interesuje me da li je ovo eksponat ili može da se kupi?“ pitao je vidno uzbuđen jer nije očekivao da će na tako specifičnom mestu prepoznati bivšeg reprezentativca.
„Lopta nije na prodaju, ali imam za Vas jedno drugo iznenađenje,“ odgovorio je Gavrančić i vrlo vešto preuzeo ulogu voditelja događaja – „Postaviću Vam pet pitanja i za svaki tačan odgovor dobićete po jednu ulaznicu za utakmicu protiv Engleske.“
Tu je počeo improvizovani kviz znanja iz istorije srpskog fudbala, sa neočekivanim ulogom, mestom na tribinama za meč decenije. Miloš je znao sve: klubove u kojima je Goran igrao (Čukarički, Dinamo Kijev, Partizan, Paok), protiv koga je debitovao (Meksiko), ko je probio bedem odbrane u kvalifikacijama 2006 (Raul), pa čak i strelca poslednjeg gola protiv Engleske (Jestrović).
„Da budem iskren, za dva pitanja ni ja nisam znao tačan odgovor,“ priznao je Gavrančić – „Meni je u glavi Fernando Tores, ali je Miloš u pravu, ipak je Raul savladao Jevrića na utakmici u Madridu. Jestrinog gola se sećam, ali kroz maglu.“
Fudbal je u mom životu mnogo više od najvažnije sporedne stvari na svetu. Ne propuštam nijednu utakmicu reprezentacije, za Srbiju navijam i u dubru i u zlu. Moramo malo da se ugledamo na ostrvske navijače. Šta oni rade kada rezultat nije po volji? Pa navijaju. Jedini sam u mom društvu verovao da možemo da pobedimo Portugal u Lisabonu. Sada sličan osećaj imam i pred Engleze.
Naravno, razgovor se vratio na reprezentaciju. Gavrančić poručuje da duel sa Letonijom pre Engleske može biti i teži nego što ljudi misle, a posebno ga raduje što je današnja odbrana, predvođena Pavlovićem i Milenkovićem, jedno od najjačih oružja Stojkovićevog tima.
„Svakom fudbaleru mora da bude čast što nosi grb svoje zemlje i igra pred punim stadionom protiv jedne od najjačih reprezentacija na svetu. To sa strane možda deluje stresno, ali je pre svega privilegija. Danas kada gledam utakmicu na televiziji, više mi se znoje ruke nego dok sam bio na terenu. Podrška koja dolazi s tribina rastera tremu. Utakmice kao što je ova sa Engleskom jačaju drugarstvo u ekipi.“
Ako je lopta u galeriji privukla jednog prolaznika, stadion će privući čitavu naciju. Fudbal u Srbiji i dalje ima snagu da izazove emociju, a Engleska u Beogradu obećava nezaboravan spektakl.
