Prelazak u pravoslavlje širom sveta postaje sve izraženiji, a jedan od najsvetlijih primera dogodio se u Velikoj Hoči, u hramu Svetog arhiđakona Stefana. Francuz Fransoa iz Strazbura, nakon dugog traganja i dve decenije čekanja, kršten je u pravoslavnoj veri i dobio ime Nemanja, po osnivaču loze Nemanjića, Svetom Simeonu Nemanji, ocu Svetog Save.
Svečani čin krštenja odvijao se u Velikoj Hoči, mestu koje je Sveti Simeon Nemanja pominjao još 1198. godine u svojoj povelji Hilandaru. Ovaj događaj je bio poseban, a Fransoa je odlučio da na krštenju ponese ime Nemanja, čime se dodatno povezao sa bogatom tradicijom srpske pravoslavne crkve.
Bogosluženje je predvodio paroh velikohočanski Vuksan Kostić, uz asistenciju paroha orahovačkog Milana Stanojevića. Među prisutnima su bili Srbi iz Orahovca, Velike Hoče i Preoca, kao i prijatelji iz Francuske koji su došli da podele ovu radosnu priliku sa svojim drugom. Tokom obreda, čula su se reči: „Krštava se rab Božji Nemanja u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, amin“, dok je pored Nemanje stajao njegov kum, poznati vinar Ljubiša Đuričić.
Otac Milan Stanojević, koji poznaje Fransoa dugi niz godina, istakao je da je ovaj događaj značajan ne samo za Franu, već i za celokupnu zajednicu. „Naš brat Nemanja prešao je u pravoslavnu veru da bude zajedničar Carstva Nebeskoga. Dolazeći na Kosovo i Metohiju, spoznao je Boga i pronašao sebe u Njemu“, rekao je otac Milan, naglašavajući važnost ovog trenutka.
Otac Vuksan, iako ranije nije znao Fransoinu priču, bio je duboko dirnut njegovim izborom da se krsti baš u Velikoj Hoči. „Dragi brate Nemanja, znaj da si ti ponovo rođen i da su ti danas oprošteni svi gresi. Od danas se trudi da živiš bogougodnim životom“, poručio je otac Vuksan, podsećajući na značaj duhovnog rođenja u ovoj oblasti bogate istorije.
Francuski Nemanja, koji je već godinama dolazio na Kosovo i Metohiju, posetio je brojne manastire, uključujući Dečane i Draganac. Njegova podrška lokalnoj zajednici nije se ogledala samo u dolascima, već i u konkretnim akcijama kao što su stipendije učenicima orahovačke gimnazije i pomoć socijalno ugroženim porodicama. Meštani ga smatraju „najrođenijim“ i ističu kako je s njima podelio i radosti i tuge.
Nemanja je sam rekao da je u njegovom srcu postojala želja da postane deo pravoslavne Crkve već dve decenije. „Dvadeset godina sam čekao ovaj dan i evo, dočekao sam“, rekao je s radosnicama u očima, izražavajući zahvalnost za ispunjenje svog sna.
Ovaj događaj nije samo bio krštenje, već i početak novog života pod svetim imenom. Velika Hoča, mesto isprepletano istorijom Nemanjića i živom verom današnjih Srba, dobila je još jednog člana svoje duhovne porodice. Za Fransoa iz Strazbura počinje novi život u Hristu, pod imenom Nemanja, u zajedništvu sa braćom i sestrama koje je sam izabrao.
Njegova priča ostaje kao svedočanstvo da pravoslavlje ne poznaje granice jezika ni naroda, već samo granicu srca – onoga koje je spremno da otvori vrata Bogu. Ovaj događaj je simbol nade i jedinstva, i pokazuje da su putevi do vere različiti, ali da svako može pronaći svoj put ka Bogu, bez obzira na poreklo ili jezik.
U svetlu ovog obreda, zajednica se ponovo ujedinila u veri, slaveći novog člana i osnažujući svoje duhovno nasleđe. Ovaj trenutak će ostati upamćen ne samo kao lično ispunjenje, već i kao doprinos širenju pravoslavne vere u svetu.
