Valjkasta galerija uzdignuta nad Trebišnjicom postala je jedan od simbola grada Trebinja. U njoj svoje skulpture izlaže Milivoje Bokić, umetnik sa više od sedam decenija iskustva, koji je preživeo strahote rata i logora. Njegove skulpture sadrže priče iz njegovog bogatog života, a svaka od njih nosi deo njegovog iskustva.
Milivoje Bokić rođen je 1. aprila 1934. godine, u Domaševu, blizu Trebinja. Njegovo detinjstvo bilo je ispunjeno siromaštvom, ali i maštom. Od malih nogu pokazivao je talent za stvaranje, pa je već sa devet godina počeo da izrađuje češljeve od delova aviona. U svojoj mladosti, Bokić je došao u kontakt sa najumnijim ljudima tog doba, što je dodatno oblikovalo njegov umetnički put.
Bokić je svoj prvi autoportret izradio u drvetu, a njegov stil je evoluirao kroz godine. Počeo je sa klasičnim realizmom, ali je brzo prešao na stil koji je bio više inspirisan njegovom maštom. Njegove skulpture su izlagane širom Evrope, a posebno je bio prihvaćen u Berlinu, gde su njegove skulpture bile deo Galerije „Pro art“.
Tokom rata u Bosni i Hercegovini, Bokić je preživeo šest logora, gde je, uprkos strahotama, sačuvao svoju mentalnu i fizičku snagu. U jednom trenutku, jedan od stražara mu je spasio život, što je dodatno naglasilo ljudsku prirodu u surovim okolnostima. Njegova umetnost nije stala ni tokom tih teških godina; čak je i u logoru imao skulpturu izloženu na izložbi u Splitu, što govori o njegovoj nepokolebljivoj strasti prema umetnosti.
Nakon rata, Bokić se vratio u Trebinje i odlučio da osnuje stalnu postavku svojih skulptura. Iako je imao planove da izgradi galeriju, rat je prekinuo te ambicije. Njegova odlučnost i upornost da se bori sa životnim izazovima i dalje su ga pokretali napred.
Bokić veruje da je uspeh u njegovom životu rezultat genetike i upornosti. Njegova umetnost i dalje živi, a on je uvek pun planova i ideja. Njegovi susreti sa poznatim ličnostima, poput Desanke Maksimović i Ive Andrića, ostavili su dubok trag na njegov umetnički put. Andrić je, kako se seća, bio tiha, ali duboka figura, čije su reči imale veliku težinu.
Bokić često govori o materijalima koje koristi u svom radu. Za njega, krečnjak je bolji od mermera i granita, jer je lakši za obradu, ali istovremeno pruža mogućnost za postizanje zapanjujućih rezultata. Njegova strast prema ovom materijalu odražava se u svakom njegovom delu.
Jedna od zanimljivih anegdota iz njegovog života jeste i kada je Gadafijeva žena želela da otkupi jedan od njegovih portreta. Međutim, Bokić je odbio prodaju, želeći da taj deo umetnosti postane deo njegove planirane postavke. Ova odluka govori o njegovom poštovanju prema vlastitom radu i želji da obezbedi da njegovo stvaralaštvo ostane vezano za njegov rodni grad.
Bokić je kroz svoju umetnost uspeo da prenese emocije i poruke koje nadilaze vreme i prostor. Njegove skulpture pozivaju posmatrače da se povežu s njima, da ih dodirnu i istraže njihovu strukturu. Njegov rad ne ostavlja nikoga ravnodušnim, što ga čini izuzetnim umetnikom.
Danas, kao vajar u desetoj deceniji svog života, Bokić nastavlja da stvara i inspiriše generacije umetnika. Njegova dela su više od običnih skulptura; ona su svedočanstvo o ljudskoj izdržljivosti, snazi kreativnosti i večnom traganju za lepotom, čak i u najtežim vremenima.
