„Jedan čovek koji je uspeo da prenese posmrtne ostatke svoje majke pomogao nam je u celom procesu. Kada su mi roditelji rekli da žele to da urade, odmah sam osetio da priča ima filmsku strukturu — kao road movie u kom se roditelji posle 25 godina vraćaju u Hrvatsku da “vrate” bakine kosti.“ Ove reči reditelja Nikole Ležajića oslikavaju srž njegovog filma, koji istražuje teške teme identiteta, gubitka i porodične prošlosti.
U filmu „Kako je ovde tako zeleno“, Nikola Ležajić, beogradski filmski autor, vodi nas na putovanje kroz Dalmaciju, gde njegov fiktivni lik, vozeći se sa roditeljima, vraća kosti svoje bake na mesto gde je ona želela da bude sahranjena. Ovaj put se odvija u kontekstu lične tragedije, jer je Ležajićev otac preminuo od COVID-19 dok su se pripremali za put. Ovaj element stvarnosti dodatno pojačava emocionalnu težinu filma, čineći ga ličnim oproštajem i istraživanjem porodičnih veza.
Ležajić, koji je odrastao u Boru, poznat je po svom prethodnom delu „Tilva Roš“. Njegov filmski stil je karakterističan po tome što se fokusira na svakodnevne situacije, a istovremeno se bavi dubokim temama. U ovom filmu, on koristi tehnike poput snimanja nejasnih, fragmentarnih sećanja iz detinjstva, što stvara osećaj nostalgije i gubitka. Gledajući kroz Ležajićeve oči, publika postaje svedok unutrašnjih borbi likova, dok se istovremeno suočavaju sa sopstvenim demonom prošlosti.
Film je postavljen u realističan, ali i poetičan okvir, gde se dijalozi odvijaju na način koji odražava stvarnu ljudsku interakciju. Ležajić naglašava važnost haotične energije u komunikaciji, gde se važne informacije često prepliću sa svakodnevnim razgovorima. Ova tehnika omogućava gledaocu da oseti težinu emocija i nesigurnosti, dok se likovi bore sa sopstvenim traumama.
Jedan od ključnih trenutaka u filmu dešava se na groblju u Đevrskama, gde se susreću prošlost i sadašnjost. Ovaj trenutak služi kao katalizator za identitetsku katarzu, gde se likovi suočavaju sa svojim korenima i nasleđem. U tom procesu, Ležajić istražuje arhetipove koji oblikuju naše identitete, naglašavajući da su to obrasci koje usvajamo bez svesti o tome.
Film se bavi i širim društvenim kontekstom, postavljajući pitanja o nacionalnom identitetu i odnosima između naroda. Kroz prizmu ličnih priča, Ležajić uspeva da izađe iz okvira ličnih tragedija i postavi univerzalna pitanja o pripadnosti i gubitku. Ovo je posebno važno u svetlu istorijskih trauma koje su oblikovale region, a koje se i dalje osećaju.
Na kraju, „Kako je ovde tako zeleno“ je više od običnog filma; to je duboka refleksija o životu, smrti i svemu što leži između. Ležajić ne nudi jednostavne odgovore, već ostavlja gledaoce da razmišljaju o sopstvenim iskustvima i sećanjima. Njegov film je poziv na razumevanje, empatiju i preispitivanje vlastitih identiteta u svetu koji se neprestano menja.
U svetu filma, gde često dominiraju spektakli i površne priče, Ležajić ponovo postavlja pitanje o smislu i dubini filmskog stvaralaštva. Njegov pristup, koji se oslanja na iskrenost i autentičnost, može inspirisati novu generaciju filmskih stvaralaca da istraže lične i društvene teme na način koji je istovremeno emotivan i relevantan. Ovaj film može postati važna tačka preokreta u razumevanju kako lične priče mogu odražavati širu sliku društvenih i kulturnih previranja.
