Vitali Buzujev, ruski reditelj, trenutno radi na montaži dokumentarnog filma koji će istražiti stradanja Srba tokom 20. veka. Ovaj film, pod nazivom „Zona otuđenja. Treći rajh protiv Srba“, biće premijerno prikazan na Međunarodnom festivalu vojnih dokumentarnih filmova RT.Doc „Vreme naših heroja“ u Banjaluci 19. maja, pre nego što ga pogleda ruska javnost u godini kada se obeležava osam decenija od pobede u Otadžbinskom ratu.
Buzujev ističe da je tema stradanja Srba dugi niz godina bila prećutana, a njegov cilj je da osvetli tu zaboravljenu istoriju. Kroz svoj rad, Buzujev se suočava sa složenim pitanjima ljudske prirode, zla i religije. On naglašava da se zlo često može manifestovati kroz odbacivanje ljudskog, a u nekim slučajevima i kroz religijske motive.
Jedna od najpotresnijih priča s kojom se Buzujev susreo tokom istraživanja je povezana sa ustašama i franjevcima, koji su, uprkos Hristovom učenju, učestvovali u stravičnim zverstvima. Buzujev se osvrće na Petara Brzicu, poznatu ličnost iz logora Jasenovac, čija je priča ostavila dubok trag u kolektivnoj svesti naroda.
U razgovoru o poređenju između Hrvatske pravoslavne crkve tokom NDH i Pravoslavne crkve Ukrajine, Buzujev naglašava da ne može postojati ravnoteža između tih situacija, ali da su sličnosti u odbacivanju srpskog narativa prisutne. On ukazuje na to da su Srbi često označavani kao krivci, dok je danas Rusija označena kao glavni krivac na svetskoj sceni.
Film ima moć da oblikuje istoriju, ali Buzujev naglašava da je njegov cilj pružanje svedočanstava, a ne nametanje zaključaka. Njegov film uključuje emotivne priče preživelih, kao što je Dobrila Kukolj, koja je preživela strahote Jasenovca i koja je shvatila značaj svoje priče za širu javnost.
Buzujev takođe istražuje vezu između stradanja Srba tokom Drugog svetskog rata i ratova devedesetih godina. Prema njegovim rečima, istorija pokazuje da su koreni zla duboko usađeni i da se ne uništavaju lako. On se osvrće na to kako je u prošlosti oblikovana percepcija Srba u javnosti i kako se ta percepcija i dalje održava.
Osim što se bavio filmskom umetnošću, Buzujev je tokom ratova devedesetih izveštavao sa fronta. Njegova povezanost sa Jugoslavijom je lična, jer je ovde imao rodbinu. Na frontu je nastojao da razume različite perspektive, ali se suočio sa otporom od strane drugih naroda. Srbi su jedini bili voljni da podele svoje priče.
Kada je reč o Radovanu Karadžiću, Buzujev se seća njegovog susreta u Beogradu, gde je Karadžić delovao kao složena ličnost, kreativna i hrabra, ali i pronicljiva. Ovaj susret ostavio je snažan utisak na Buzujeva.
U vezi sa aktuelnim izazovima Republike Srpske, Buzujev smatra da je Milorad Dodik zanimljiv političar koji pokušava da očuva srpsku tradiciju i identitet. On naglašava da se srpski argumenti često ne čuju, jer zapadni planovi ne uključuju dijalog.
Što se tiče srpsko-ruskih veza, Buzujev ističe metafizičku prirodu tog odnosa. Sličnost jezika i kultura između Srba i Rusa stvara duboku povezanost koja prevazilazi racionalne argumente. Njegov otac, polarni istraživač, imao je posebno iskustvo tokom svog putovanja u Jugoslaviju, gde je doživeo gostoprimstvo i toplinu, što dodatno osvetljava veze između ova dva naroda.
Buzujevov rad i istraživanje stradanja Srba u 20. veku predstavljaju važan korak ka razumevanju složenih istorijskih i savremenih pitanja koja se tiču ovog naroda. Njegov film će doprineti širenju svesti o zaboravljenim pričama i pomoći u razumevanju dinamike sukoba koji su oblikovali region.
