Agata Kristi, književnica čija su dela postala deo svetske baštine, celog života je pored sebe imala neprocenjivo duhovno blago koje je decenijama bilo oslonac i srpskom narodu. Njena dela, kao dragoceni putokaz za postizanje unutrašnjeg mira, blagosiljali su i preporučivali najistaknutiji jerarsi obnovljene Srpske patrijaršije, od patrijarha Dimitrija do patrijarha Pavla.
Iako je svet poznaje po logici i „malim sivim ćelijama“ Herkula Poaroa, Agatin unutrašnji svet bio je duboko natopljen teologijom greha, kazne i vaskrsenja istine. Ime Agate Kristi obično priziva slike maglovitog Londona i pažljivo konstruisanih ubistava, ali iza ovih „udobnih“ misterija krije se žena čija je hrišćanska vera bila čelični stub njenog stvaralaštva. Za „kraljicu zločina“, pisanje nije bila samo zabava; ona je kroz svaku stranicu svojih knjiga vodila beskompromisni rat između dobra i zla.
Najintimniji detalj Agatine pobožnosti otkriven je tek nakon njene smrti, kada je otkriven izlizani primerak dela „O ugledanju na Hrista“ (De Imitatione Christi) na njenom noćnom stočiću. Ovaj tekst, koji je napisao Toma Kempijski, bio je suštinska duhovna lektira koja je služila kao mapa za unutrašnje tihovanje. Iako je delo nastalo u Zapadnoj crkvi, ono je predstavljalo čvrstu duhovnu sponu između Agatinog anglikanskog hrišćanstva i pravoslavne askeze.
Tokom 20. veka, ovo delo je bilo preporučivano od strane najistaknutijih jerarhija Srpske patrijaršije, koje su prepoznale univerzalne hrišćanske pouke neophodne za duhovno jačanje. Dok je srpski narod tražio putokaze za hrišćansko smirenje, Agata Kristi je crpela snagu iz istog izvora, dokazujući da težnja ka Hristu ne poznaje granice.
Malo je poznato da je Agata Kristi, pored svojih kriminalističkih romana, pisala i dela sa hrišćanskom tematikom. Njena zbirka priča „Zvezda nad Vitlejemom“ obrađuje događaje oko Hristovog rođenja, prikazujući dubinu njene lične pobožnosti. Njena „Autobiografija“ sadrži molitvene zapise i zahvalnosti Bogu, otkrivajući ženu koja, uprkos svetskoj slavi, zadržava čistotu vere.
Agata Kristi je takođe gajila divljenje prema Grčkoj, čiji je uticaj prisutan u njenim pričama poput „Trougla na Rodosu“. U kultnoj seriji „Agata Kristi: Poaro“, lik Herkula Poaroa je prikazan kao religiozan čovek, a njegov tumač, Dejvid Suše, unosio je suptilne hrišćanske detalje u svoj lik.
Pravoslavna teologija prepoznaje zločin kao „amartiju“ – promašaj cilja i otpadanje od Boga. U njenim romanima, ubica nikada ne ostaje nekažnjen jer Agata veruje u biblijsku istinu da „ništa nije skriveno što se neće otkriti“. Njen hrišćanski portret oslikava ženu koja duboko oseća da svetlost istine uvek svetli u tami.
Nakon Drugog vatikanskog koncila, tradicionalna latinska misa našla se pred nestajanjem. Agata Kristi je bila među intelektualcima koji su apelovali papi Pavlu VI za očuvanje ove službe. Papa je, prepoznavši njeno ime, odobrio nastavak tradicionalne mise u Engleskoj i Velsu. Ovaj akt ostao je upamćen kao „Indult Agate Kristi“.
Kroz svoj život i dela, Agata Kristi je poručila da je najveća zagonetka koju čovek može i mora rešiti – zagonetka spasenja sopstvene duše. Njena dela ostaju svetionik koji vodi ka unutrašnjem miru i duhovnom prosvetljenju, a njen uticaj na srpsku duhovnost i dalje se oseća.
