Kad sam došao u vojni logor na Ravnoj Gori, prvi utisak koji sam stekao bio je da sam dospeo u neki policijski centar. Okruženje je bilo prepuno oficira, žandarma i policijskih agenata, koji su izgledali kao da su tek izašli iz nekog teškog iskušenja. Njihove pocepane i umašćene uniforme, kao i opuštenost dok su se zavalili pod bukve, ostavljale su utisak neorganizovanosti i bezbrižnosti. Načelnik Dražinog štaba, Dragoslav Pavlović, nije delovao mnogo bolje od svojih podredjenih, a njegov autoritet nije se osećao u toj atmosferi.
Tokom razgovora, Draža je pomenuo poternicu za svojim oficirom Kalafatovićem, koju su izdali partizani. Hvalio je Kalafatovića, ističući njegovu dobrotu i plemenitost. Međutim, dok je Draža govorio o njemu kao o „dobrom čoveku“, moj sagovornik Minić mi je šapnuo da se zapravo radi o opasnom zlikovcu. Draža je insistirao na ukidanju poternice, a ja sam, uprkos sumnjama, pristao na to, nadajući se da će se situacija razjasniti.
Kalafatović, stariji čovek s grubim licem, nije odgovarao romantizovanoj slici koju je Draža predstavio. Nažalost, to je bila samo jedna od mnogih laži koje su se širile među ljudima na Ravnoj Gori. U tom vojnim okruženju, gde je alkohol i kocka vladala, poverenje među ljudima je bilo ravno nuli. Čak je i Draža čuvao svoj novac u metalnom sanduku, sumnjajući u svoje najbliže saradnike.
Kako je vreme prolazilo, apetiti četničkih komandi su rasli, posebno nakon oslobođenja Užica u jesen 1941. godine. Počeli su da traže oružje, novac i pomoć u opremi, ne samo za sebe, već i za četnike u Bosni. Ovi zahtevi su stavili naš Vrhovni štab u tešku dilemu. Odlučiti se za njihovu pomoć značilo je rizikovati oružje koje bi moglo biti okrenuto protiv nas. Ipak, u interesu uspostavljanja saradnje, odlučili smo da im dostavimo oko 15.000 pušaka i pet miliona dinara.
Naša najgora predviđanja su se ubrzo ostvarila. Četnici su napali Užice istovremeno s nemačkim snagama, a borbe su bile žestoke. Partizanske jedinice, iako prinuđene da se bore na dva fronta, potukle su četnike. Naša vojska je mogla da pregazi Ravnu goru, da nije bilo Dražinog ličnog zahteva za primirjem. Suočeni s katastrofom svojih jedinica, Draža je predložio pregovore o obustavi vatre.
Pregovori su zakazani u Čačku, gde smo se našli u oslobođenom mestu. Razgovori su protekli smireno, ali su jasno ukazivali na izdaju četnika prema srpskom narodu. Potpisan je dokument o obustavi vatre, a četnici su se saglasili sa našim uslovima bez otpora. Delegacija je otišla zadovoljna, dok smo mi napustili Čačak i krenuli ka Užicu.
U međuvremenu, Tito je odredio Čačak kao mesto za nove pregovore, a našu delegaciju činili su Ivo Lola Ribar, Petar Stambolić i ja. Putovali smo u blindiranom vagonu, koji je bio novina i karakteristika partizanske inovacije. Iako je lokomotiva bila sporija, stigli smo na vreme.
Ova situacija na Ravnoj Gori i unutar četničkog pokreta odražava duboke podele i nesigurnosti koje su vladale tim vremenima. Iako su neki od njih posedovali patriotske ideale, mnogi su se upustili u zlo, a međusobno poverenje je bilo srušeno. U narednim danima, očekivali smo dalje komplikacije i borbe koje su mogle dovesti do još većih razdora među ljudima koji su se borili za istu stvar – slobodu.
