Dragoljub Mićunović, bivši predsednik Demokratske stranke (DS), preminuo je 26. maja u 96. godini. Njegova politička karijera bila je obeležena značajnim prekretnicama, a posebno je bila istaknuta u vremenu kada je stranku predvodio Zoran Đinđić. Nakon sukoba sa Đinđićem, Mićunović je napustio DS i osnovao Demokratski centar, ali se na kraju vratio u stranku, što je neuobičajeno u srpskoj politici.
Zoran Panović, programski direktor DEPOS-a, istakao je u emisiji „Jutro na Blic“ kako je Mićunović tokom 1993. godine bio na čelu stranke, dok je Đinđić vodio ključnu kampanju pred parlamentarne izbore. Kampanja je bila izuzetno uspešna i označila je prekretnicu za DS, koja je tada postala masovna stranka. Đinđić je uspeo da pridobije veći broj poslanika, čime je postavio temelje za preuzimanje stranke.
U razgovoru je Panović naglasio da je Mićunović imao konzervativniji pristup politici, dok je Đinđić preferirao menadžerski stil rukovođenja. Ova razlika u pristupima dovela je do „prestrojavanja“ unutar Demokratske stranke. Mićunović se, prema Panovićevim rečima, nije razdvojio od Đinđića iz ideoloških razloga, već je to bio deo smene generacija unutar stranke. Đinđić je uspeo da podigne stranku sloganom „Pošteno“, što je doprinelo njegovom preuzimanju vodeće uloge.
Panović je podsetio na to da je Mićunović bio prvi predsednik DS-a i da je stranka kroz godine prolazila kroz različite faze. Tokom devedesetih godina, stranka je bila u procesu formiranja i razvijanja, a Mićunović je bio ključna figura u tom razdoblju. Međutim, 1992. godine došlo je do prvog velikog raskola unutar stranke, kada su neki članovi odlučili da napuste DS.
Kada se govori o povratku Mićunovića u DS, Panović je citirao Slobodana Gavrilovića, bivšeg potpredsednika stranke, koji je rekao: „Velika je stvar, otići, ali vratiti se.“ Ova izjava naglašava značaj Mićunovićevog povratka, koji je bio atipičan u srpskoj političkoj kulturi. Mnogi političari koji su napustili stranku često se ne vraćaju, što dodatno ističe njegovu jedinstvenu situaciju.
S obzirom na to da je Mićunović bio bliži Đinđiću nego Vojislavu Koštunici, nekadašnjem predsedniku DSS-a, njegov povratak u DS može se posmatrati kao povratak ideološkim korenima. Iako su razlike u pristupu i vođenju stranke bile očigledne, Mićunović je ostao vezan za vrednosti koje je Đinđić promovisao.
U političkoj analizi, Panović je primetio da je Mićunović ostavio značajan trag u srpskoj politici, a njegovo nasleđe će se pamtiti kao deo istorije Demokratske stranke. Njegov život i rad predstavljaju kompleksan mozaik političkih previranja i promena koje su oblikovale savremenu srpsku političku scenu.
Na kraju, smrt Dragoljuba Mićunovića predstavlja gubitak za srpsku političku scenu, ali njegov doprinos i uticaj na razvoj Demokratske stranke i dalje će biti tema rasprava među političkim analitičarima i stranačkim aktivistima. Njegova sposobnost da se vrati u stranku nakon napuštanja može poslužiti kao inspiracija za buduće generacije političara u Srbiji.
