Preminuo je Boško Lomović, istaknuti novinar i književnik, čija je smrt rastužila mnoge u Gornjem Milanovcu i šire. Rođen 1944. godine, Lomović je ostavio dubok trag u svetu novinarstva i književnosti tokom svoje dugogodišnje karijere. Njegov rad obuhvata više od pola veka, a tokom tog perioda dobio je 183 nagrade, uključujući i prestižnu „Gordana Brajović“ za najbolju knjigu za decu i mlade, za roman „Uzbuna na planeti Okuko“.
Lomović je poslednje decenije svog života proveo u Gornjem Milanovcu, gde je radio za lokalni portal GM info. Njegova novinarska karijera obuhvatila je razne redakcije, uključujući uredničku poziciju u književnom časopisu „Riječi“ u Brčkom, kao i članstvo u redakciji šabačkog časopisa „Provincija“. Takođe je bio urednik u beogradskom časopisu za decu „Vitez“, milanovačkom almanahu „Slovo Ćirilovo“, „Takovskim novinama“, a radio je kao novinar nekadašnjeg GM PRESS-a i dopisnik „Politike“.
Njegova književna dela su raznovrsna i obuhvataju pesme, pripovetke, romane, književne kritike, eseje i članke o kulturi. Kruna njegovog književnog rada su „Sabrana dela“, koja sadrže širok spektar njegovih radova za decu i odrasle. Među njegovim najznačajnijim delima je roman-trilogija „Kaža o Mazgitu“, kao i „Knjiga o Diani Budisavljević“, koja je objavljena u pet izdanja na srpskom, nemačkom, engleskom i esperantu.
Boško je često isticao svoju povezanost sa dva zavičaja. Selo Brezna pod Suvoborom je bilo mesto njegovog rođenja, dok je Brčko postalo njegov književni zavičaj. Tamo je 1972. godine otkrio književni klub „Pablo Neruda“ i časopis „Riječi“, što je označilo početak njegovog ozbiljnog posvećivanja pisanju. Sećajući se tog perioda, Lomović je govorio o stotini književnih entuzijasta koji su ga inspirisali.
Jedna od karakteristika Lomovićeve književnosti je to što je podjednako pisao ekavicom i ijekavicom. Kako je objasnio, to je bio splet okolnosti, s obzirom na to da je u Brčkom radio kao profesor srpskohrvatskog jezika, gde je ijekavica bila službeni jezik. Vremenom je zavoleo zvučnost i mekost tog dijalekta, ali se po povratku u Srbiju 1993. godine vratio pisanju ekavicom. U njegovim Sabrani delima oba dijalekta su podjednako zastupljena.
Izdavanje Sabranih dela često se smatra završetkom književne karijere, ali ne i za Boška Lomovića, koji je nastavio da piše do poslednjih trenutaka svog života. Njegova ostavština obuhvata ne samo književna dela, već i njegovu porodicu – suprugu, ćerku, sina i troje unučadi, koji će nositi sećanje na njega i njegov rad.
Boško Lomović je svojim doprinosom novinarstvu i književnosti ostavio neizbrisiv trag u srcima mnogih. Njegova strast prema pisanju i posvećenost kulturi inspirišu nove generacije, a njegovu smrt prati osećaj gubitka u zajednici koja ga je poznavala i cenila. Njegova dela će nastaviti da žive, podsećajući nas na važnost reči i moć koju one imaju u oblikovanju društva.
