U trenutku kada je vest o hospitalizaciji predsednika Srbije Aleksandra Vučića preplavila medije, društvene mreže su postale arena za najgore oblike mržnje i netolerancije. Umesto da se izrazi zabrinutost za zdravlje, na površinu su isplivali nimalo lepši aspekti savremenog društva – digitalni lešinari su iskoristili priliku da šire teorije zavere, uvrede i bešćutne komentare. U ovoj situaciji, društvene mreže su se pretvorile u platforme na kojima su se pojavili “specijalisti za sve” – doktori bez diploma, moralisti bez morala, patriote bez empatije.
Ova pojava pokazuje koliko je naše društvo bolesno. Naime, dok se u normalnim okolnostima očekuje da sačuvamo ljudskost i saosećanje, sada se čini da su mnogi jedva čekali da iznesu svoje “analize” o Vučićevoj situaciji. Oni koji su inače skloni teorijama zavere, sada su “precizno” dijagnostikovali sve – od trovanja do insceniranog kolapsa. Njihovi komentari, puni zlobe i cinizma, otkrivaju da su opsednuti više Vučićem nego sopstvenim životima.
Ovakvo ponašanje nije kritika vlasti, već simptom mnogo dubljeg problema – moralnog i društvenog propadanja. Ne možemo se radovati nečijem lošem zdravstvenom stanju i istovremeno sebe smatrati opozicijom. Ova vrsta mržnje prema pojedincu, bez obzira na njegove političke stavove, ukazuje na to da društvo gubi osnovne vrednosti empatije i ljudskosti.
Društvene mreže su postale platforme za širenje mržnje, dok algoritmi nagrađuju lažne i brutalne tvrdnje više nego istinu. Ova nova valuta moralnosti omogućava profit na tuđoj nesreći, što je dodatno pogoršava situaciju. Na ovakav način, društvo se udaljava od osnovnih ljudskih vrednosti, a kritika vlasti postaje sredstvo za brutalizaciju javnog govora.
U ovom kontekstu, Vučić postaje simbol političkog kontinuiteta, ali i meteorski gromobran za sve društvene frustracije. Njegovo zdravstveno stanje ne bi smelo da bude alat za političke obračune. Nažalost, ovo nije prvi put da smo slične scene gledali kada su obolevali ili umirali drugi javni ličnosti. Svi koji padnu postaju meta pogana društva koje je izgubilo osnovni kompas empatije.
Ovo nije samo pitanje pristojnosti, već i opstanka zajedničkih vrednosti. Radovanje tuđoj bolesti ukazuje na to da ćemo teško izgraditi zdravu politiku, zajednicu i budućnost. Društvene mreže neće postati humanije same od sebe. Potrebna je odgovornost, kako medijska, tako i lična. U tom smislu, važno je da se zapitamo kako će se ponašati društvo kada se nečije zdravlje pogorša, bilo da je reč o političaru, umetniku ili sportisti.
Na kraju, važno je naglasiti da, iako se može neslagati s Vučićem i njegovom politikom, nije ljudski radovati se njegovim zdravstvenim problemima. Ovakvo ponašanje ukazuje na duboko obolelo društvo koje mora pronaći put nazad ka ljudskosti i empatiji. Ukoliko nastavimo da se ponašamo ovako, bolest će postati sistemska, a ne samo fizička. U tom smislu, potrebno je preispitati svoje stavove i ponašanje, jer sutra bi to mogla biti bilo koja druga osoba koja se suočava s teškim trenucima. Empatija i ljudskost moraju biti naša vodilja, kako bismo izgradili zdravije i pravednije društvo.
