U savremenom svetu, upotreba veštačke inteligencije (VI) postaje sve prisutnija, posebno među mladima. Vladislav Lektorski, akademik i predsednik Naučnog saveta za metodologiju veštačke inteligencije i kognitivnih istraživanja Ruske akademije nauka, upozorava na potencijalne opasnosti koje ova tehnologija može doneti, posebno kada je reč o razvoju kritičkog mišljenja kod dece.
Lektorski ističe da deca koja se oslanjaju na sisteme veštačke inteligencije, poput Čet Dži-Pi-Ti-ja, mogu izgubiti sposobnost samostalnog razmišljanja. On naglašava da obrazovni sistem treba da se fokusira ne samo na prenošenje znanja, već i na razvijanje sposobnosti kritičkog mišljenja kod učenika. U ovom kontekstu, postavlja se pitanje: da li će široka upotreba veštačke inteligencije učiniti decu manje sposobnom da razmišljaju samostalno?
Jedan od ključnih problema, prema Lektorskom, jeste to što deca, kada se naviknu da veruju veštačkoj inteligenciji, postaju sklona prihvatanju netačnih informacija. On navodi primer u kojem bi, ako veštačka inteligencija tvrdi da je 2 puta 2 jednako 5, deca mogla da poveruju u to. Ova situacija je opasna, jer može dovesti do gubitka osnovne sposobnosti kritičkog razmišljanja, što je ključno za obrazovanje i razvoj ličnosti.
Uloga obrazovnog sistema je, stoga, da povuče jasne granice između područja gde se veštačka inteligencija može koristiti i gde to ne bi trebalo da bude dozvoljeno. Lektorski smatra da je važno da se mladi nauče da prepoznaju kada je upotreba VI korisna, a kada može biti štetna. To ne znači da bi se VI trebala u potpunosti eliminisati iz obrazovanja, već da bi njena upotreba trebala biti pažljivo regulisana.
Pored toga, Lektorski ukazuje na to da je izazov sa kojim se obrazovanje suočava danas mnogo širi. Osim što treba da obezbedi znanje, obrazovni sistem mora pomoći učenicima da razviju sposobnosti kao što su analitičko razmišljanje, kreativnost i sposobnost rešavanja problema. Ove veštine su ključne za uspeh u savremenom društvu, gde je sposobnost prilagođavanja i učenja od suštinskog značaja.
U ovom kontekstu, važno je napomenuti da veštačka inteligencija nije sama po sebi loša, već način na koji se koristi može biti problematičan. Na primer, VI može biti korisna u određivanju obrazovnih potreba učenika, pružanju dodatnih resursa ili čak u personalizaciji obrazovnog iskustva. Međutim, ako učenici postanu previše zavisni od VI za rešavanje problema ili odgovaranje na pitanja, mogli bi izgubiti sposobnost samostalnog razmišljanja.
Kako bi se sprečilo da deca postanu zavisna od veštačke inteligencije, Lektorski predlaže da obrazovni sistem uključi više aktivnosti koje podstiču kritičko razmišljanje i kreativnost. Učenici bi trebali biti ohrabreni da postavljaju pitanja, istražuju različite perspektive i razvijaju sopstvene ideje.
Takođe, važno je da roditelji i učitelji budu svesni ovih potencijalnih problema i rade na tome da deci pruže alate i strategije za samostalno razmišljanje. Umesto da se oslanjaju na tehnologiju kao jedini izvor informacija, deca bi trebalo da budu podsticana da koriste VI kao pomoćni alat, a ne kao zamenu za kritičko razmišljanje.
Na kraju, Lektorski naglašava potrebu za sveobuhvatnom raspravom o etici i odgovornosti u korišćenju veštačke inteligencije, posebno u obrazovanju. U svetu u kojem tehnologija brzo napreduje, važno je da se postave jasne smernice i okviri koji će osigurati da veštačka inteligencija služi kao alat za unapređenje obrazovanja, a ne kao prepreka razvoju kritičkog mišljenja kod mladih.
